Srpski narod

ТУ април

СРПСКИ НАРОД

Страна 5

После зимске битке на Истоку

Ако се чисто просторно посматра резултат зимске битке, долази се до закључка, да оперативно стање даје приближну слику почетка прошлогодишње немачке офанзиве, са преимућством осигураног поседа Крима и Керчког мореуза. Али би било погрешно из ове просторне поделе стварати закључак за тренутно стање фро«това оба противника. Битка, која већ лежи иза нас имаће своје пос-ледице у будућности, последице које су више 'одлучујуће, него ли добитак или губитак у територији, што није од пресудног значаја. Оно што је од нарочитог и пресудног значаја, то је закључак једног ратног периода, који нам даје нов видик за престојеће догађаје. Што се тиче вођства и борачкОг духа са немачке стране, о томе резултати битке говоре најречитије. Фронт је све учинио, залажући се до крајњих напора. Он се одржао и под условима, који су често јачи били од најјаче воље. Борбени полет и душевна превага немачког борца била је високо изнад противника. Тамо где је требало отступати,

теве, и то не само оне, које се заснивају на утакмици у производњи оружја и муниције. Неће се дозволити да бездушност битке материјала узме превагу, као што је то био случај прошле зиме. Постоји доста сретстава и начина на расположењу: изненадити непријатеља, довести га у непредвиђени положај, бити у својим мерама увек за корак у• напред од непријатеља, — тако да не буде дорастао овој борбеној тактици, и онемогућити му отпор супротстављањем његових нагомиланих маса. Узалудни покушаји Совјетада за себе успоставе повољан положај на Доњецу, од нарочитог су значаја. Хитно довлачење многобројних формација са других делова фронта, на места битке, служећи се досада непосредном оперативном резервом, указује првипут, да и Совјетима расположиве масе нису неисцрпне. У вези с тим добијају нарочити значај подаци о необично великим губитцима са совјетске

рату наклоњена. Данас мисле другојачије. Огромни руски простор ако је можда сметао, као и зима својом оштрином, она је исто толико шкодила и бољшевицима. Што се тиче богатства у људству, и ту је зимска битка показала, да се и ту мора повући граница, преко које се не сме ићи, ако се не жели да исквари читава нација. Све то указује на слом совјетског ратног плана, заснован у класичном смислу 1812 године, и то по други пут. Нису се поновили услови, који су били довели до уништења „велике армије" корзиканског освајача. Да би се то поновило, требало је маћи противника, који би изашао у сусрет московској стратегији зимског рата, „противник без еластичности одлука, који би сео у кола и возио против свих природних препрека", како је то некад рекао Клаузевиц. Пошто су потребне претпоставке отпале, није било простора за понављање догађаја из зимског рата године 1812. То су доказала два зимска похода, 1941 и 1942, и обе ратне зиме које леже иза нас

увек се борило против огромне надмоћности непријатеља. Високи морал наших трупа на јужном делу фронта супротставио се свима почетним тешким неуспесима, све до тренутка пристизања сцежих резерви, и одлучних мера једног дораслог вођства, које је нашло излаза из тешке ситуације. Отпор на Доњецу, као и противнапад код Харкова и Бјелгорода, добијају тек тада у својој величини, када се узму у обзир догађаји који су им претходили. Оперзциска способност, борбеност и тактика Совјета није се одржала на висини. Њихов нанад на средњем и северном делу Источног фронта, н поред одлнчних комуникационих сретстава и масовног сакупљања борбених снага за напад, није показао очекивани успех, што претставља горко искуство совјетског ратног вођства. Совјети ће, што се претпоставља, повући одговарајуће закључке, док ће њихов противник са своје стране наћи сретства и пу-

ШТЕНДЕР (ПК): БИТКА ЗА ЈЕДНО СЕЛО И ми смо морали учити, да би дошли до данашњих сазнања. Али оно што смо сазнали, то је можда најбитније од позитивних сазнања овог зимског похода.

стране, нарочито код њихове пешадије. Они нам дају сигурност, да је зимска битка, маколико она била по губитцима делимично тешка и за нас, ипак довела ко-

рак ближе изједначењу обостране бројне јачине. Та -надмоћност непријатеља у људским масама, и делимично у борбеним оруђима непријатеља, било је оно што нам је спречавало очигледну превагу. Отпадне ли та сметња, много шта ће се од самог себе манифестовати. За Совјете погрешке њихове зимске офанзиве постале су, предмет велике главобоље. Исто онако као некадашња царистичка Русија, и бољшевичка држава веровала је у природно чудо, рата године 1812. Тројство: огроман простор, руска зима и неисцрпно богатство људског материјала, требали су да буду меродавни и за садашњи рат, као и за постављене циљеве. За време почетног успешног напредовања совјетских армија, непријатељ је поверовао, да су му та сретства и у овом

Ми знамо данас, да рат против овог противника не само да подлеже законима изванредних прилика у источном простору, ми знамо још много више. Научили смо да водимо рачуна о овим законима, и да се по потреби и сами њима служимо. Постало нам је јасно, да један овакав рат захтева потпуну снагу целог народа, искључиво уперену на циљ крајње победе. Није никаква случајност, да је час увођења тоталног рата у Немачкој пао баш у мутне дане, на почетку 1943 године. Ми не тврдимо, да су догађаји ушли у своју завршну фазу. Али смо уверени у оно што су нам догађаји прошле зимв показали, а то је: да нам и према овом најљућем непријатељу не изостаје успех, када му се, са одмереном смелошћу супротставе отпорност и пожртвованост.

Бољшевизам и религија

Марксизам као социјално-економска идеологија, непријатељ је св.аке релнгије. Он није само против њене спољне форме, црквене организацијје, него на првом месту у основи пориче суштину религијеј веру у Бога. Марксизам као филозофска доктрина, која полази од интегралног дијалектичког материјализма, који без дискусије одбацује идеалистичко начело у еволуцији стваралаштва кроз историју, не може а да не буде У основи у супротности са религијом, као идејом чија је мисао водиља управо тај идеализам. Кулминација ове супротности долази до изражаја у пароли „Религија је опиум за народ". Зато је свака религија, а нарочито хришћанска, најопаснији противник марксизма. Зато марксизам као доктрина сматра религију доктрином која може да га уништи. Отуда борба коју комунизам води са религијом, борба до истребљења. Бољшевици су преко својнх претставника прнзнали, отворено и без увијања, да је уништење религије основни задатак бољшевичког програма. ДОвољно је само потсетити на речи једног од идеолога комунизма, Бухарина: „Вера у Бога, каже он, јесте одблесак гнусних земаљских односа".' Стаљин је у више наврата такође оштро нападао цркву и веру сматрао као великог непријатеља комунизма. Чувена је његова изрека, да је „његова вера комунизам". Вођ и оснивач бољшевизма такође је много писао и говорио против вере. Лењин је писао Горкому у новембру 1913 године: — „Свака помисао на Бога већ је убиство. Бог је одвратан леш, па ма и добро опрани и очешљани, као што је ваш". Али званичан став бољшевизма према религији, а тиме и оправданост и разлог борбе с њом, можда је најбоље изнео први комесар за народну просвету у Совјетском савезу, Луначарски, када је изјавио: „Ми мрзимо хришћане и мрзимо уопште хришћанство, јер хришћани, проповедају љубав и милосрђе према ближњима, што се противи начелима бољшевизма". И заиста, у овоме је цела суштина борбе коју бољшевизам води против религије. Они се међусобно искључују. Јер, религиозно васпитан човек носи у себн освештана начела и правила о моралу, која сматра као откровење божанске силе и зато су она за њега непромењива. Супротно овоме, за марксисту морал је релативан. Бог не постоји, него само вечна материја, која се мења и чије промене одређују живот како природе, тако и човека. Сав свет, и органски и неоргански, потиче од једне те исте врсте, дакле једног истог је порекла. Разни облици добили су свој изглед само еволутивним путем, путем поступне промене кроз које је врста у свом развитку прошла. Пошто, дакле, све зависи од материјалних услова, то је и сазнање човека, кад је човек до њега дошао, материјалне нрироде. А будући да је и морал духовно сазнање човека, то је и о« такође продукт материје. Материја је дакле основа свега и за све. 0на је пак подређена, као што смо рекли, сталној промени. Према томе, када се основа мења, мењају се, природно, и сви њени продукти, као што је нпр. морал, као и уопште сви правни, политички, религиозни, уметнички и други појмови, који уствари нису ништа друго, до „надградња", како их марксистичка теорија научно назива, над материјалним темељем. Другим речима, кад се промени темељ, пада и градња над њим, па се подиже нова. Ова, на први поглед логична теорија, неоспорно да је за многе врло примамљива. Али ако се само мало дубље размислимо о њој, видећемо да нам она не даје убедљив и задовољавајући одговор ни о циљу, ни о смислу, нитн о пореклу живота на земљи. Сигурно је да слобода не може бити сам по себи главни циљ људског жнвота. Исто тако као и здравље, она је са«о сред-

ство које обезбеђује могућност жлвота. То потврђује сам живот. Колико је било људи у свима временима који су уживали потпуну слободу, па су ипак патили или чак и вршили самоубиство, јер нису имали идеала. Кад пак та иста теорија тврди да је живот процес једне и вечне материје, не каже, баш ништа друго, сем обичне фразе. Јер шта је то материја? Одакле је произишла? Ко ју је створио и у каквој намери? Пошто не признаје да га је створила нека виша сила, човековом ограниченом разуму несхватл>ива, онда излази да се случајно појавила. Али, ако се прими да је живот постао случајно, онда како се може говорити о неким законима и реду који регулише тај живот? И чиме се ти закони доказују? И дали тада живот има какву вредност и какав циљ? Зар има смисла да се човек бори, диже револуције, производи вредности и добра, ствара робу, што све по учењу марксизма претставља главни животни циљ човеков? Заиста, та теорија мора сваког човека који има здрав разум, пре или после да доведе до крајњег и безизлазног песимизма, ако га уопште од ње не одврати. Најзад, када та иста теорија лаконски тврди да нема Бога, она нам опет тиме ништа не објашњава. Она покушава да нам то објасни овако: „Свет је уређен тако и све се у њему збива према таК-Вим чврстим и непромењивим природним законима, да је мецгање натприродне силе, Бога, у његов жИвот апсолутно непотребно". Ако је свет тако савршено створен, онда је то најбољи доказ да га је створио савршен Разум, Бог. Када материјализам, дакле, одбацује веру, он ипак у основу своје науке ставља такве тезе, које се. могу примити само вером, чак још више, вером у чуда и чудеса. Разлика је само у томе, што су чињенице у које веРУДУ хришћани ипак логичне и нису противне природи. Натприродне су само, али не и противприродне док су материјалистичка чудеса апсурдна и супротна и логици и природи. Ето због чега се вера, у првом реду хришћанска, и комунизам искључују. И све то зашто? Да би се револуцијом изградио со- ; цијално-економски поредак комунизма у коме је „главна намена човека и смисао његова живота да ствара материјалне вредности и производи робу' и ништа више. — Јер чему иначе служи та упорна борба против религије, ако не остварењу баш овог и оваквог поретка? Са хришћанином то не иде, јер он носи у себи сасвим супротно гдедање на свет од материјалистичког. Потребан је дакле „нов", арелигиозан човек, ослобођен непотребног и штетног бадаста религије". Данас већ чињенице говоре да је тај интернационални атеизам, који је за прошлих двадесетпет година, не бирајући средства све чинио да Бога истргне из душе руског човека, претрпео пораз. А његов пример, пример руског човека, који је за све ово време служио као предмет за експериментацију, најбољи је, најеклатантнији. У томе лежи трагедиј а материјалистичког учења и његове практичне форме, комунизма. А наука Христова победиће груби бољшевички материј*лизам. с. м.