Srpski narod

'Српски парод, 10 јулв 1943

ТАЈАНСТВЕНА ПРЕПИСКА

О измени писама између Рузвелта и Стаљина, није много избило на јавност. Обојица су се обавили тајанственим велом ћутања, тако да постоји сумња, да је у питању измена мисли о послератним проблемима. Пошто ни Рузвелту ни Черчилу није успело да приволе Стаљина, да заседне са њима за један заједнички сто, одлучило се на слање једног изванредног амбасадора у Москву. Лична порука Рузвелта предата је Черчилу и Стаљину, а у међувремену примљен је и одговор Вашингтона. Сама чињеница да је ова деликатна мисија поверена ранијем амбасадору у Москви Девису, који важи као велики пријатељ бољшевика, види се, да су у питању далекосежни уступци Москви. Посебан догађај претставља и Лолазак Литвинова у Москву, који путује само у важним мисијама, на лични реферат Стаљину. ! Утолико је упадљивије ћутање у америчко-енглеском табору 0 самој садржини писама. Шта 'је стајало у Рузвелтовом писму и шта је одговорио Стаљин? Ко! је је уступке учинила Бела кућа, да би одобровољила Кремљ и извела га из његове резерве? Које је нове услове поставила Москва својим савезницима? Зашто је морало уопште доћи до једие тајне преписке, када Сједи«.ене : Америчке Државе, Енглеска и Совјетска Унија како то увек тврде — желе све најбоље европским народима и целом свету уопште?. Ова се питања са правом постављају од свих европских народа, па и народа, који спадају у такозване неутралце. Ако су послератни планови Вашингтона, Лондона и Москве, заиста тако наивне природе, као што се то свету прича, онда би се могла садржина преписке између Рузвелта и Стаљина без даљег објавити, можда у облику неке нове „повеље". Када обојица ћуте, онда је сигурно по среди нечиста савест. Народи се намерно осТављају у незнању о претстојећој судбини, одвраћа пажња њихове самоодбране, како би се лакше ставили пред свршени чин. Тако се об'јашњавају сви маневри камуфлаже, као што је такозвано укиДање Коминтерне, и сва уверавања — да бољшевизам није више опасан. Да ли је Вашингтон и Лондон готов да прихвати све Стаљинове планове у погледу Европе или не, не игра више никакву улогу, У сваком случају је утврђено, да Стаљин има своје сопствене послератне планове, и да нх жели спровести само по његовој вољи. Најбољи доказ зато јесте држање Совјета према пољској емигрантској влади у Лондону. Совјети не признају никакву пољску емигрантску владу, До оне која се као комитет пољске емиграције налази у Москви, на чијем се челу налази комунистичка књижевница Ванда Василевска и комунистички настројени пуковник бивше пољске војске Берлинг.

То је почетак стварања једне пољске бољшевичке владе, којој ће бити циљ да створи једну совјетску Пољску. То што важи за пољску емигрантску владу у Лондону, то важи и за судбину свих емигрантских влада, па и за југословенску, Убиство бившег претседника пољске емигрантске владе у Лондону, генерала Сикорског, јесте један доказ више, како ће проћи сви „претставници" малих народа у Лондону, када се нађу на једној равни супротности између Енглеске и Совјетске Уније. За илустрацију бољшевичких планова, може нам послужити и много демантована изјава совјетског амбасадора у Вашингтону. Литвинова, коју је дао приликом свога проласка кроз Персију, У Техерану, на путу за Москву. Литвинов је, према извештају штокхолмског листа Алеанда, изјавио: „Москва инсистира на томе, не само да добије излаз на Јегејско море, дакле преко Дарданела, већ и са Балкана — излаз на Јанрадско море. Москва је већ доставила своју жељу, Енглеској и Америци, да је једна нова подела Балкана неопходна. Москва жели да створи једну државу — прећутао је совјетску — зависну од Совјетске Уније, која би се састојала од северних области бивше Југославије, дакле Словеније, Хрватске и Далмације, као и италијанских области Истре и Трста". Ова „држава" била би разумљиво једна сатрапија Москве. У сваком случају, истакао је Литвинов, наше је енергично гледиште, да цео Југоисток спада у! совјетску интересну сферу. Да је у овој својој изјави, Литвинов открио само један мали део планова Москве, није потребно нарочито нагласити. До скоро. су Совјети уверавали, да ће се задовољити границама из 1941 године, што значи Карелијом, Балтичким државама, Источном Пољском, Бесарабијом и Буковином. Данас њихови завојевачки планОви иду већ тако далеко, да захтевају владавину читаЕог Балкана и делова Итзлије и Турске. Москва мисли, да јој данас нико више не може стати на пут, и да ће се сви њени захтеви примати без прртивљења, како у Вашингтону тако и у Лондону. Рузвелт чини, све да би одобровољио Стаљина, нарочито у пи^ тању Европе, како би имао слободне руке за америчке тежње, у другим деловима света. Енглеска мора све да аминује, пошто потпуно зависи од америчке и совјетске помоћи. Да се Енглези уопште не питају више, види се и из тОга, што енглески амбасадор у Москви није присуствовао америчко-совјетским преговорима у Кремљу. . ,

ТАКВИ СУ ЕНГЛЕЗИ

Енглези домородци, гледају на Енглезе рбђене у колонијама са извесним потцењивањем. Поред 'њихових иМена стављају облигатно два Слова „р. к.", што значи ,јрођен у колонијама". Али к ови Енглеби .јколонијалци" не остају дужни, наро^иГо Канађани, Јужноафри^анци, Аустралијанци и Новозеланђани. У домионима и колонијама постоји прави „фронт" против Енглеза из матице, против њиховог надменог понашања и надувености. За њих постоји чак и надимак, нимало почастан, зову их „стринама", пошто их не рачунају у пуноправне мушкарце. И као радна снага не уживају никакав углед. У многим огласима за тражење службе, може се прочитати: „Енглези не долазе у обзир". То има и свога оправдања, пошто ове „стрине" — синови богатих људи мало или уопште ништа не знају, а притом се праве да све боље знају од других. Овај надимак жели да укаже на једну појаву, која пре неколико деценија није постојала, и треба да служи као доказ дегенерације енглеске омладине, која није дорасла великим задацима британског светског царства. Велики део енглеског горњег слоја друштва искварен је. Њихови чланови имају исувише велике приходе, располажу тако утицајним везама, да без великих напора долазе до одлично плаћених места. Енглезима који наследе имања, која доносе годишње 50.000 до 100.000 фунти стерлинга прихода — клања се ц,ела. Енглеска, они могу да заповедају и да расипају лако стечени новац. Са друге стране утичу деморалишући такозване трибутне колоније, као што је британска Индија, на тамо Живеће чиновнике, официре и војнике из матице. Чиновници воде раскошан и разуздан живот. Луксузан и расипнички живот вођен је нарочито у британској Малаји, где је сваки Енглез био богаташ: од гувернера до последњег подофицира и ситног чиновника. Ниједан други европски народ, било у источној Азији или у Европи, није имао такав луксуз. Шкотланђанин Брис Лошат, са жаљењем је утврдио: „То је, што треба нагласити >— материјалистички луксуз, ништа за душевне потребе". Садашњи рат довео је до једне „генералне пробе", и открио све последице оваквог начина енглеског колонијалног живота. У фебруару 1942, писао је познати енглески привредни часопис Економист, критикујући неуспехе енглеске војске и пословање енглеског министарства рата: „Све што се догађа страшан је предзнак за распадање британског царства". Један извештај Тајмса о паду тврђаве Сингапур, претставља један од најстрашнијих докумената, који су икад објављени. Извештај говори о слабљењу морала борачких јединица, недовољној иницијативи командног кадра, недораслом војном воћству, рђавим управним властима и потпуној апатији урођеничког становништва. Али нико нијс тако оштро

критиковао распојасаност, недораслбст, ситничарство и потпуну неспособност водећих личности бритавског ратног воћства у колонијалној политици, као што је то учинила супруга смењеног енглеског маршала ваздухопловства, сер Брук-Похама. Ранији врховни заповедник енглеских снага у Малаји, маршал сер Брук-Похам, пао је у немилост, и услед критике у Горњем дому није био примљен код енглеског краља. То је његову супругу довело до беса, тако да је употребила све своје друштвене везе, да бих ипак израдила пријем своме супругу. Она је позвала известан број виђених новинара, на чај и цигарете, причајући опширно о катастрофи код Сингапура. „Већ од првог дана када је маршал стигао у тврђаву, причала је супруга енглеског заповедника, Предузео је све мере да би уредио ужасно запуштене прилике. Сви његови напори наишли су на сметње у лењооти, глупости и у уображењу тамошњих

ВИШИХ војних И ЦИВИЛНИХ функ*. ционера. Није успео. Уопште се не може замислити колико су лсњи ови Енглези у колонијама. И за најмањи посао, стављали су у покрет читав штаб урођеничке послуге". Леди Брук-Похем имала је утисак, да и само давање заповеоти, претстављало је за њих велики напор. Када је покушала, да укаже дамама енглеског друштва у Сингапуру какав је рат, описивањем једног немачког тешког ваздушног напада на Лондон, наишла је само на неповерљиви осмејак. Као у Сингапуру и британској Малаји, тако су се показали кукавички и оне „стрине" у Шангају. Тамо је јула 1942, 5.000 припадника од укупно 8.000 лица еиглеске колоније, одбило да се врати у Енглеску. Историја света је неумитни судија. Она је оценила Енглезе, који су били у поседу читаве четвртине целокупне земљине површине, и оценила их већ сада недостојним. А.

Француска и будућност

Написао Р о б е р Величина војне катастрофе, која је 1940 године постигла Француску, могла је ту земљу оставити обескрвљеном и без способности за другу реакцију, осим стерилне и горке жалости. Али већ сутрадан после пораза једаи мали број људи је одмах разумео да је спас у реалистичном посматрању догађаја и у потпуној промени раније политике. То је оно што је било као зачетак у самом духу примирја од 25 јуна 1940, које је затражено и прихваћено „са чашћу", према изразу маршала Петена. Са гледишта унутрашњег живота изгледало је очигледно да је требало свршити са демократским режимом који је 70 година гурао Француску Републику у такав пораз. Неодговорност управљача, деморализација народа, потчињавање јавног мнења снази новца, најезда јевреја и странаца Који се не асимилирају, ксмбинација политике изазивања рата са слабљењем војним и радним, — то су плодови режима, нарочито после 1930 године, када су избори довели на власт мешавину јеврејских социјалиста и комуниста. Задржавајући за Француску њену оригиналност и без намере да се копирају стране нације, морало се разумети да у- току година француски теоретичари као Прудон, Сорел, Морас, Дримон и други, изнели су елементе погодне за изградњу национализма и социјализма француске врсте. Са гледишта спољне политике француско-немачка сарадња постала је камен темељац новог поретка. Стотине година рата између Француске и Немачке нису на крају послужиле ничему. Те две земље остаће увек суседи, као што је то од првих дана говорио Пјер Лавал. Треба да се оне споразумеју и да преко споразума могу припремити споразум свих европских нација у

Брасијак једној заједници коју је маршал Петен назвао „умирени континент". Истина, да је задатак тежак и да он наилази на много неразумевања. Они који су се пред рат борили против конфликта и који су га прогласили апсурдним и злочиначким, добили су силом чињеница признање да су били у праву. Али сада је требало у поразу конструисати оно што се могло изградити % миру. Тешкоће и посебни прсн блеми нација не смеју нас зау« ставити. I \ ј. ] Уз тешкоће које ј"е родио пораз, дошле су и оне које су; Француској натовариле Енглеска и САД, њени бивши савезници. Са ванредном одлучношћу бри« таиоамерички авијатичари су потпуно уништили извесне градове, бомбардовали су многе друге градове, убили су хиљаде Француза, митраљирали путничке возове и сељаке, кад су ови радили на својим пољима. Ипак њена улога у будућности може бити велика, ако она оствари обећање које је дала себи у лето 1940 године. Сјај њене прошлости није се замрачио у, Европи. И Немци су увек имали задовољство да одају пошту о« номе шта је Француска донела цивилизацији. У земљама где се осећао њен традиционални уплив, она би могла тачно доказати да се њен геније може прилагодити новом свету који се рађа. Против бољшевичког света њена влада је деловала. Она је од првих дана прекинула дипломатске односе са Совјетима. Добровољци се бију на Источном фронту, 2 милиона Француза раде у Немачкој. Француска жели будућност, у којој би се уз поштовање националних индивидуалности могла извршити револуција XX века. Будућност за коју би она могла даровати (за себе и за друге земље) своје врлине и нетакнуту снагу свог генија,