Srpski narod

Српски народ 11 септембра 194*

СРПСКА МИСАО У СТИХУ

ШЕЗДЕОЕТ ГОДИНД СИМЕ ПАНДУРОВИЋА

# твари неисправно једначио са длаку је избегла мастодонски Али, тај по струци чисти фи- природом свога духа, још онда пад у исконо ружно неодговорлозоф, свој чисти лиризам, своју када је муклим добошем смрти них естета, неисправно назив копесничку правоваљаност, посве- китњасто проповедао, и неки на- ме је дат — песимизам. дочио ј'е давно, још пре 35 го- гон смрти — још онда када је дина, још збирком Г/осмртне по- лични раскол сматрао за судбиичасти, још онда када је природу ски бол:

Сима ПандурсвиЂ (Цртеж: Н. Бешевић) „Бедна душо моја, судбу своју вуци Све до у сумрак свог последњег часа. Редом твоји златни прошли су тренуци; Сећања на њих једва заталаса Тихо и скромно груди, куда пада Мора живота. Певај зато сада Само мрак свог јада, Само мрак свог јада".

За љубитеље књижевности, за поштоваоце књижевника, шездесети рођендан Симе Пандуровића је леп, озбил>ан тренутак.

Са Симом Пандуровићем, нека- Отуд Пандуровићева лирика да, почетком XX века, напори вредност, Пандуровићева трагика И тако и треба да буде, јер С Р ПСКИХ интелектуалаца на пре- ипак спорност: отуд Пандурови-

* * Први Војислав, други Ракић —* Пандуровић је трећи бео.грађанин, који* је српски стих учинио зрелим, једрим, јасним, красним, благогласним. Јер, реч мања од макова зрна — бол, није Пандуровићу сћворила ореол, већ читава река речитости, трајна мелосна фикција — версификација. Велики версификатори су рекли своје. Велики лирици тек V ;ају да

„Што је гушћа тама што около пада И што сунце теже своје зраке шаље,

Сима Пандуровић је лепо, озбиљ испољавању бола, ако не вид — ћева критика зналаштво, Панду- дођу. Велика српска ли. :ка, као но име везано за- прометејску Ф ИЛ03О Ф ск и, добили су појачан ровићева естетика мал те не стрмни усеВ| класјем на висинл ппошлост сопскога стиха- књишки — вид антолошки — а зјалаштво. прошлос! срп<-ко1а С1иха. кореном у низини, таласаће се пловним валима — ми, не газним и прегазним вододеринама *—•<

књишки — вид антолошки — а зјалаштво. сада, и времено оцило своје жи- Јер, ни један поредак занатвотне правоваљаности. ског преиспољавања бола,, зван Песник, есејист, новинар, пре- он индуски, зван он париски, ни

Несноснији што је сав овај свет јада, Ја јасније видим и ја видим даље".

водилац, тај дању тмурни ноћу у једном тренутку, ни у једној ја. орни, тај васколики београђанин, средини, нема снаге одбране пред Необдареи даром времене, цеисправно се понео против плитке животном силином творачке рав- „ лушевипсти. пппти. «. линске прозирности, Пандуровић стихотецивошћу,

Је ванредном

# галами слуша само стваралачку душевности, против нељудске са- нотеже; јер, песник — филозоф, Као ретко ко Пандуровић је савест, да тој стваралачкој саве- модовољности, и длетом увек и мајстор је само онда, под прстизнао и умео да мисли, да осе- сти у потпуности потчини своју само враних речи, нашироко цр- ма чијим оловни висак с најма- каква се ретко и на страни чућа, да се изрази кратко и јасно, естетичку визију, да треперењем тајући бол, сјајно оцртао — су- ње треперења у дубине, у грозо- је, српској лирици подарио зада том • изразном озбиљношћу пунопарне зрелине обична људ- М0 Р- те највеће ако слази, али тако нос раск0 шне увежбаности, рада ни себе ни творачко достој-

још првом својом збирком ста- ска расположења диже до висине у ред првих лиричара: као не песничких усхићења — украт ретко ко умео је и знао да ста- ко, знао је и умео да као ретко не на браних такозваног мисао- ко и саму филозофију учини ног срца, да у речима склоним слушкињом поезије: „Кажу да у овим кошмарима јада, У животу нашем, у „долини плача", Сваки бољи полет неминовно страда, Сваку радост беда уништења јача, И да срећа гине од свемоћног мача Судбине што гордо, неумитно влада. Па ипак је горе кад у тужној мени Времена, што хладно, без милости лети, Наша душа нема чега да се сети, Ни да каже себи: оплачи, помени Прошлост што упркос свему беше пуна, Лепа као небо сањанога света, Мада сада лежи ко опала круна Мирисног, и драгог, и пролазног цвета"... (Фрагмент)

Али, сумор је само гар. Бол — жар. ство своје не прегази, јер иначе: „Небо тешко ко олово, као живот, Притисло је што сам воло, снове моје, И демони магле, ума, црни стоје, — Оставте ми снове моје, црни ћивот. Оотавте ме ту, без свести,. само с њима. — О, докле ће гбрко тако киша лити? Зар да оде живот цео ко прам дима? Оставте ме. — Ја ћу радо кретен бити". Са Симом Пандуровићем ка-тедра поружњавања утисака за

скошне спољашности, коЈа Је снагом .звездано кићена плашта, ноћу крила умног баханта сабазора, дању професора сумора: Са Симом Падуровићем про- , текло је четрдесет година величине али и таштине српске прометејске версификације, плодови чији баш сада су на проби времена оцила, право једино које има да даје називе утеха или ■називе играчке — плачке.

Судбина

Са Симом Пандуровићем српски песник већ је толико овладао благогласјем језика, да се као од шале сналазио у такозваним вишим навикама филозофског стихостварања.

Међу српским живим песницима Пандуровић је по школовању први српски песник — чист филозоф. Размишљао је, не само певао. Размишљао је и прозом, као песник обдарен звучним простором школована разума, и читаве две књиге, са преко 600 страна, посветио је, радено и савесно.на изглед врло скромној речи — лепом: „Велика, интегрална дела

Због дубоког немира моје душе Ја нисам своје уживао дане У младости, к'о ни сад, кад се гране Мог живота полако, тихо суше. и дубља; отварају нове хоризонте, постају све диферанцираннја, жива и велика ризница сазнања и живота". И као што је стари Платон, над младоносним руменима креп ка живота, бледу науку о лепом сматрао за саму лепоту, тако је и зрели Пандуровић, над рујним пољима животних божура, кринолике огледе, кринолике критике своје сматрао за обрасце научне естетике, научне етике: „Није ли онда оправдано ^ љубави и срећи раног доба мишљење да је људско дру- Мислио сам на мржњу овог света, штво непоправљиво, и да је, вероватно, количина сввтско- У ™°сти - на дане близу троба, га зла, која се само трансфор У радости — на тугу старих д&та. мира, уствари увек иста, као Сад, кад је старост близу мога срца, Кад иње пада по сновима, коси, Моја ме мис'о опет чудно носи Младости, за којом душа тужно грца.

И онда, кад је још заносно сјала Младост и љубав, и полет, и снага, На моју радост, задовољства драга Нека је чудна сенка увек пала. У пролеће свих нада, свију снова, У пролеће кад цвета прво цвеће, Глед'о сам да се један облак креће Увек над вртом младости и снова.

и количина материје или енергије у космосу, као што тврде научннци". Са Симом Пандуровићем, срп-

поезије и уметности личе све- ски естета — теоретичар, и помиру, јер она то и јесу: она ред зналачки изражене вере да се никад не познају довољ- је напредак интеграције истовре ио и исцрпно, и гледана кроз мено и напредак поетизације, омупу критицизма, она поста- стао је, ето, туробан, мал те не Ју све компликованија, шира — неестетичан.

Некад је сенка старости падала На моју младост, чисту срећу моју, Док сад прошла младост баца сенку своју, Да би ми старост тугу задала.

И зато, ваљда, увек волим дане Кад облацч бели плавим небом плове И бацају сенке на долине ове Немира и суза; кад зелене гране Љуљане ветром немиром прозборе О ташТини свију нада, свију моћи, Кад се чудни ветри у шумама хоре Хоровима страшним свих духова ноћи; Када моћни оркан тешко море љуља, Кад облаци грме испод неба плава; Кад бунтовни поклич узрујаних руља Прети падом греха, насиља и глава. Јер у том немиру природе и неба И немир се моје душе јасно зрца; Јер са сваком буном осећам да треба Поћи с буном тешко рањенога срца. И слутим судбину једног чудног дана, Када ће, у бури што се свуда шири, Моје срце с болом својих старих рана И немиром вечним — вечно да се смири. Из збирке: Дани и Ноћш