Srpski narod

Страна 10

СРПСКИ НАРОД ,

9 окто&ра Т9&

ДВАДЕСЕТОГОДИШЊНЦА РОЂЕЊА ЛАВОАЗЈЕА

ЗАБОРАВЉЕНИ ЛИК ИЗ ОМЛАДИНСКОГ ПОКРЕТА

0 стгд

Пре 200 година, 26 августа 1743, родио се у Паризу Антоан-Лоран Лавоазије, син једног чиновника парламента. Г> После завршених студија Лавоазије је постао адвокат парламента, а поред тога бавио се и ботаником. Међутим љега је понајвише занимала хемија, па је слушао предавања тада чувеног - хемичара у Европи Руела. Лавоазије је тада имао 20 година. Године 1766 Лавоазије учествује у конкурсу који је имао за тему како ће се велики градови ноћу најбоље осветлити. Да би проучио интензитет светлости,

ЛАВОАЗЈЕ (Цртеж: Н. Б.) Лавоазије се био затворио 6 недеља у једној мрачној соби. Године 1769 он проучава проблем снабдевања Париза пијаћом во'дом. У својој 26 години изабран је за члана Академије наука. Када је 1775 Тирго основао монопол за барут, Лавоазије је један од директора те установе. Лабораторијум који је створио Лавоазије био је у ствари место где су се састајали и француски и страни научници, како би присуствовали најновијим експериментима. Лавоазије је био необично радан човек, тако да је и дању и ноћи радио у том лабораторијуму, не жалећи новце за своје експерименте. Највећа слава Лавоазија настала је онда када је успео да докаже да су нетачне старе теорије о саставу ваздуха, дајући своју нову формулу. Он је чувен са свога тврђења да се ништа не ствара и ништа не губи. Данашњи научници у потпуности се слажу да модерна хемија потине из дела Лавоазија. Модерна хемија свој језик дугује Лавоазију. Године 1789 Лавоазије је претставник места Блоа у парламенту, а 1790 године он је у једном говору узвикнуо: „Прилике су нас далеко одвеле. Није политички да власт дајемо у руке онима који треба да слушају". Лавоазије је веома заслужан за увођење метричког система. Године 1793 Конвент је укинуо све академије, а 8 маја 1794 са многим другим научницима и Лавоазије је био изведен пред револуционарни суд, чији је претседник рекао: „Републици нису потребни научници", те су ЛавоI азије и друге његове колеге би1 ли осуђени на смрт.

Као што се национални романтизам у Срба не може замислити без фигуре Косте Руварца, тако се исто не може довољно иретставити омладински покрет "шездесетих година прошлог века без њега. Његов утицај није био толико изражен у делу, колико у идеји. Јован Туроман пишући његову биографију у предговору његових радова, говори за њега да је био арбитер омладинских дискусија. Што је он пресуђивао сматрало се као тачно и истинито. Питање је: одакле је долазио толики ауторитет? Питање Руварчевог ауторитета у исто је време и питање његовог рада. Још као гимназијалац^у Сремским Карловцима, Коста Руварац је умео да избије у прве редове; он организује посела и предавања и већ тада се одликује великом ерудицијом. Из родног места Старих Бановаца (рођ. 1837 г.) понео је душу натопљену пламеним национализмом, народним песмама и обичајима, па ће га то осећање кроз мисаони комплекс довести чак до мита. После положене гимназије одлази на студије у Будим, али место да се само посвети правним наукама, како је то у почетку намеравао, почиње да похађа и часове на филозофском факултету и то предмете чисте књижевности и естетике. Његова претстава,националног генија тада само расте, јер открива врло јак романтичарски мит тада целокупне културне, Европе, па му Вук Стефановић Караџић постаје идолом. Руварац није завршио студије. Умро је као недовршени студент пцава и филозофије у Будиму (5 јануара 1864) од туберкулозе, али је за собом оставио успомену као ретко који од његових савременика. Данас, међутим, о Кости Руварцу се врло мало зна. У средњим школама, па чак и на универзитету, о њему се учи скоро искључиво као приповедачу, а као пример се наводи његова најдужа приповетка „Карловачки ђак". И то је све. Руварац више није књижевник по својим делима, већ по маргиналијама књижевних историчара и критичара. А интересантно је, да баш сам Коста Руварац у књижевности тада, када је радио на овом пољу, себе је пре сматрао за критичара него за приповедача. Приповетка је служила њему само као средство у литератури, да се .пружи правац, један манир, како треба писати. Друго ,је већ питање да ли је он у томе успео! Али ово је тачно. За њега није постојала форма или облик, односно ова није била од толике важности, колико сам садржај рада. Тако је Руварац поред националног проблема поставио и чисто естетски проблем, који су тада са успехом решавали немачки естетичари, како је то Руварац мислио. Тражио је „чувство" дела. Вук Стефановић Карацић и књи. жевна плејада око њега, унела је у наш домаћи народни живот култ прошлости. То је било нормално. Култ прошлости је импулс живота. Не живи се у претпоставци врлине, већ се та врлина негује узорима прошлости. Национални полет наших романтичара био је толики, да су занели културне претставнике скоро свих осталих народа, као нпр. Гетеа, браћу Грим, Пушкина, Нодјеа, Ламартина и др. Коментари оцоме нису потребни, па у вези са тиме ни целом ( домаћем покрету. Огањ одушевљења је пошао из народа, запалио омладину, прострујао највишим друштвеним редовима па је сагорео и саму успомену на ону интелигенцију која је на ствари национално-културног покрета гледала мало трезвенијим очима. У историји претставници романтичне школе били су Ми-

лош С. Милојевић и Панта Срећковић, а књижевник Естатије Михајловић, следбеник Милована Видаковића још у осамдесетим годинама XIX века изграђује у стиху националну српску иисторију. Коста Руварац, један од оснивача друштва „Преоднице" како нам то износ'и у историјату овог друштва Игњат Павлас, разумео је ствар са сасвим другог гледишта. Његова концепција је сасвим оригинална и иаучно доказана. У једном од својих предавања у „Преодници" о „Значајности дубровачке књижевности", изнео .је идеју, да би наша прошлост била много ближа савремености, а народни групни делови много хомогенији, да су се први наши књижевници у XVIII веку угледали на дубровачку књижевност, а не на старо-српску, одн. црквену. То је тада било откровење своје врсте. Једна оригинална хипотеза. Затим као чист Вуковац, он није ни за час могао да занемари појам „народа". За њега ,је народ увек био само жив субјекат који се негује и васпитава као и сваки други физички субјекат. Критичар Руварчеве приповетке1 „Карловачкл ђак". Дамјан Павловић, ово сматра за посебну врлину. Још нешто. Руварац је почео да пише као самоук да би се, по њему, изградио у стручњака. Он је први, још тада, поставио разлику између дилетантизма у уметности и праве уметности. Тако, човек, који је са овим појмовима био већ давно пречистио и није могао остати незапажен са својим радовима. У критици на „Певанију" Стојана Новаковића. каже: ,.Уметнички је дилетант оно, коме је уметност само мера, те који не тражећи да у њојзи дотера до не знам какве ваљаности, ипак се њоме забавља, јер му се мили. Без особитог дара будући он само подражава и у томе се поглавито разликује од уметника, о коме се вели, да му је природа дала повластицу да ствара. што није сваки кадар учинити". Без зазора, он је са отвореношћу умео да каже своје примедбе свакоме у лице, па био то реномирани Јован Суботић (поводом драме „Херцег Владислав") или Љубомир Ненадовић (поводом издања „Песама")! са једне, или са друге, стране тада још непознати Стојан Новаковић и Стеван Павловић. Ове примедбе, иако донекле произвољне биле су основане на изванредној логици. Далеко пре Љубомира Недића, Богдана Поповића и Јована Скерлића покушава Руварац да афирмира у нашој литератури естетска правила. Критика драме Јована Суботића сва је у овоме: „Трагедија је појетично подражавање радњи у драматичној форми: она је једнина, це• лина са идејом која се мало по мало развија, која дакле није готова, дана, него која бива, постаје. А развија се, бива и постаје из противности, процесуално. Чињеница у тој радњи зове се фабула или приповест". Мада млад писац он савршено зрело дискутује о „трагичном" у драми и да.је аксиому: „Душа томе организму (драми) — носилац његов, сред среда, око које се све окреће што је у њему — особа, и чијем карактеру се идеја трагедије развија, то се зове јунак трагичан. ТаЈ јунак мора бити карактер и то строго индивидуалан јак карактер, с вољом и слободом. Из тог карактера ниче оно што зовемо трагичним моментом". По њему, даље, тај се моменат састоји у сукобу посебног „лепог" и „доброг" са општим и апсолутним. Из овог се опет рађа

КОСТА РУВАРАЦ Литографија из XIX века

кривица са обести или повређених права, ца доследно томе долази до трпљења или покоравања апсолутној вољи. На овај начин национални романтични моменат добија научну подршку у реалној тези, те се млади писац ближи историској школи свога брата Илариона Руварца, али са презумирањем осећања. Најзад, да овог момента нема, сам Коста Руварац не би имао онај значај који је добио.

Осим рада на критици, Руварац је, у секундарном раду, који је требао бити само подршка постављених књижевних правила, радио на оригиналној приповетци, путопису, филологији, преводној приповетци и преводној односно прерађеној драми. Осим наведених критика дао је расправу „О слову јаћ'", студију о потреби друштва „Преодница", „О значају светосавске прославе", „О српским сликама у Пешти", путопис „Св. Андреја", приказ „Живот Кн. Јулија Агриколе" од Тацита, у преводу Стевана Павловића, приказ „Седми програм Велике гимназије Карловачке 1859" и приказ „Граматике словачког језика" од Јозефа Викторина, у суштини све чланци и омање расправе растурене по „Преодници", „Даници", „Србском Летопису" и „Србском Дневнику". Оригиналне приповетке Косте Руварца претстављају најмањи део његовог рада на књижевности. То су две целе „Карловачки ђакзз и „Саски дворац" и једна недовршена „Верна Даница". По нама, о њима у ствари и ни.је вредно говорити. Но се све мане онога времена у коме је радио млади писац, с том разликом, што Руварац фабулу заиста доводи до тако суптилног расплета, да када не би била у питању једна тешка и патетична „чувствителност", осетили би смо богат психолошки развој карактера. Савршенију радњу у овим стварима Руварцу није дозвољавала лична природа, одн. младост и национална егзалтираност. Исти ,је случај и са преведеним приповеткама и драмама. Ни једна од ових ствари нема неку нарочиту вредност и иде у прилог нашој тези, шта је то у Кости Руварцу било најизразитије: не мисаоност, не правдољубље или реалност, већ чисто осећање, скоро есенцијелно изнето. Ту су драме: „Зрињи" од Теодора Кернера, трагедија у пет чинова о паду града Сигета и јуначкој смрти грофа Зрињског; прерађена лакрдија „Инкогнито" са словачког од Паљарикова, дагга у три чина; две шале од ие*

познатих писаца у слободној пре ради, актовке: ЈКобно име" и „Ђачки послови или 29 фебруар". Од преведених приповедака на првом месту треба поменути „Учитељеву кћер" од Рикарда Куниша, коју је по личној изјави наменио као пример српским „списатељима", када буду намеравали да пишу оригиналне приповетке. Избор доста несрећан. Затим новелу од Хајзеа „Двоје слепих". И то је, мислимо, све, бар колико се пронашло у наведеним листовима и часописима, јер до данас готово ни један књижевни историчар није се потрудио да направи библиографију дела Косте Руварца, мада је Јован Туроман сређујући целокупна дела Руварчева мислио да их је све обухватио. Код нас је ушло у моду да се приликом израде какве студије једноставно наводе цитати из претходних туђих студија, не проверавајући цитате, те се и дешава да се извесна омашка провлачи кроз децени.је. Тако је било и са оценом рада Косте Руварца. На крају треба нагласити оно што је од битне важности за карактеристику Косте Руварца. Као ученик немачких романтичарских естета он није могао мимоићи узоре; пресађивао их је онако како их је он схваћао. Своја здрава критичарска опажања подупирао је романтиком националног извора по угледу на Богобоја Атанацковића. Па, у колико је грешио Атанацковић, грешио је и он. „Карловачки ђак" је обична копија Атанацковићевог романа „Два идола", само са боље израђеним карактером главног јунака Љубинка. Руварац није могао ићи мимо времена, јер је изнад свега волио свој народ, ,С друге стране опет, његова здрава мисао увиђала је пуну комику претеривања, па треба веровати, ма да је и сам дао наведена три огледа из лепе књижевности, да би се у познијим годинама сав посветио критици и филологији, јер би временом мисаоност мо-. рала надвладати осећање. I В. М. Алексијевић