Srpski narod

Страпа 10

\

СР-ПСКИ НАРОД

11 децецбра 1943

такав бити. Дошао човек у туђу кућу, па узео да врећа. Кућа се, при.јатељу мора поштовати... Г1РВИ СЕЉАК — Ене, а чиме сам те увредио? Зар тиме, што сам помињао задругу? Па ако ниси крив, штО се буниш!... А!... И тебе једу наше вашке... А каква ми је па ово светцња. нека кућа, а нигде нема иконе, већ.„неке саме жене.;. ТРЕЋИ СЕЉАК — Ћут бре, ти сада!., Треба да те је стид... Добро ка>ке човек!.. (Другом сељаку): Јес, ,]ес, Јоване,, ми отимамо од државу па тебе дајемо! ДРУГИ СЕЉАК — Ни дао Бог!.. Нећу вам ја бити разбојник!.. Нека и та држава живи. када ја већ не могу. Нека и она живи . поред г'сн • носланика и двока 1 та... Бре, бре, исти сте сви... 'Ако, госн посланиче, одох ти ја лепо у моје село, па ћу правопред ћату: „Пиши ћато — Јован сада неможе да плати, али за државу да.је једину краву, јер неће да буде, лопов". Не, само то не. сачувао ме Бог од нечастивог, па ми макар сва деиа поцркала од гладЈТ. Грех је у Бога!.. ДРАГАН СИМИЋ — Онда смо завршили разговор... Штета је само што сте се трудили... ПРВИ СЕЉАК — Вала велика штета! ДРАГАИ СИМИЋ —■ Пријатељу: сви сте ви покварени чим носите опанак, мада сте ме ви баш бирали, да припадате оном! На постави од гуња сви носите главу од мачке... То вам је симбол... Небојте се, видео сам ја!.. ПРВИ СЕЉАК — Ја знам што знам!.. Теби је изнад свега онад велики Свети Ђорђе, а нама.!. Па макар и та.ј погани мачор, како кажеш... ДРАГАН СИМИЋ — Људи, водите га, јер ћу изаћи из флегме... Онда!.. ТРЕЋИ СЕЉАК —' Пусти га господине!.. Остани ти само у флеки, не замерамо ти ми ништа... Само ти буди Лбре воље и сврпга нам оно за пашу, што си обећао, макар половину!.. А за флеку ћемо ми сви л,ако!.. (На улазним вратима опет звони). ДРАГАН СИМИЋ (Гледа пут врата од купатила, као да се правдги — Опет каква депутација, нисам крив... Ви сви мислите посланик је Бог, па све може, или Ми смо га изабрали, па сада он мора све наше дугове да плаћа".. Шта да се ради?.. (По.ђе према вратима од претсобља) . ТРЕЋИ СЕЉАК — Ајде ти. небод се! Ми се нећемо ни мрдати!.. Пређашњи, без драгана С имића ТРЕЋИ СЕЉАК — Рекао сам ја теби, Јово, лепо: узми се у памет.

лер ,;е посланик исто што и трговац. Он има две мере: праву и јексик... Права .је за госцоду и његове пријат.еље, а оца.друга је за нас. Ми зато и нисмо за варош, јер смо фалични. Ман, ако и сами не будемо тако радили: јексик и право, па да се кусурамо... Ти ниси платио порезу, а сада -треба да платим тамо некога буди Бог с нама кога... (Тихо) Можда самог посланика... ТРЕЋИ СЕЉАК — '{јп као и ја! Мани... Оно мало врлзике пребио о пзндурска лећа, па сада да ми кожу здеру. Повредио сам влас. А? А уме жену да ми напаствује... Ја треба да ћутим!.. Е, нећеш мајци... Уосгалом, ви знате шта ,је било!... Мари посланик за нас... ПРВИ СЕЉАК — Арамија је то, болан... Кажу, да је Алекси Милићу узео з^ порезу пет иљадд... Боље да је порезу платио!.. ДРУГИ СЕЉАК — А, право да ми кажеш побратиме... Зар ти овај заиста узе тријест иљада!.. Г1РВИ СЕЉАК — Јес, бруке мо.је... И то без признанице... Без ичега!.. Људи, није то мало... Морам да говорим!.. ТРЕЋИ СЕЉАК — А да му т» ниси дао паре онако, рачунајући да будеш преко њега биран за претседника општине?.. А!... Па после пропало... ПРВИ СЕЉАК — Јок, јок... Измишљаш... Чисто задружне паре... Крста ми! Хтео је да ради са ' мном, човек!.. Али, имам'ја и врљику! Пређашњи, Драган Симић и Дамјан Илић ДРАГАН СИМИЋ — Ово су ти неки моји бирачи... Дошли љ.уди да их ослободим неке кривице, па

(Цртеж: С. Богојевић)

сада на мене дрвље и камење што тражим од њих паре за таксу!.. ДАМЈАН ИЛИЋ — Добар дан. људи!.. Ако .је само такса у пита' њу, онда вам је посланик у праву. Држава је као добра домаћинс&а кућа: њена њива, то је народ; ваша су плаћања њена жетва. Разумем вас... Али није све ни у селу, као што ни.је све ни у вароши... Наши су грехови што се нисмо приближавали и другим путем, а не само преко новца! Има на свету ваљда још чега осим пара...

(Цртеж: С. Богојевић)

ДРУГИ СЕљАК — Господине, нека ти се ова посвети... И.ма још не^ што, има Бога... Хоћу, хоћу, плагићу и ту порезу кб.ја ми је остала. јер од тога живи наш човек... (Дамјану) Ако ти господине, кад год будеш дошао у моје село. мораш да' ми будеш гост! Нека виде моји сељани да још има варошана који мисле поштено о нама сељацима... ДРАГАН СИМИЋ — Добро, добро... ' Онда. за сутра остаје само оно за онштински пашњак... Дођите сутра у скупштину, па ћу вас привести министру...' Ајде, сас здравље... ПРВИ СЕЉАК — Па да и ми мало проговбримо, господине... ДРАГАН СИМИЋ (јетко) — Па што си до сада ћутао? Могао си говор.ити! ПРВИ СЕЉАК — Али \а сам мислио сасвим онако. сасвим на само... ДРАГАИ СИМИЋ — Пријатељу, ја немам ништа са тобом заједничко, немам шта да кријем. Кажем ти да ако се тиче оног од јутрос, нећу ни да чујем! Г1РВИ СЕљАК — Па кажи шта ј.е, што тајиш!.. А ако бих ја хтео Нешто друго?!.. ДРАГАН СИМИЋ — Баш си ти нека гег.ула... Видиш да са&<\ добио госта, да морам са њиме да разговарам, а ти навалиО: те- ово. те оно!.. Кажем ти, с/но што ти хоћеш, цркло ,је... Црко коњ! ПРВИ СЕЉАК — Ама, ритну ће се оп још једаред!.. У питању је моја час! а не твој пишманлук!.. Пуш.ка сам ја господине, мада си ти варошанин!.. ДРАГАН СИМИЋ — Ајде, ајде доста сил упао... ДРУГИ СЕЉАК — Пусти сада, Жико, ми смо ту ствар већ решили... ПРВИ СЕЉАК — Вама је доста, јер вас срамота не боли! А мене!.. ДРАГАН СИМИЋ — Шта ми се Ту пренемажеш!.. Боли. те срамота. Кога је још срамота болила... ПРВИ СЕЉАК — Кажи ти — Хвала Богу, што је сада овај госџодин овде! Ман тебе неће, мене сигурно неће... Али неког хоће... (Пође а остали сељаци за њим). ДРУГИ И ТРЕЋИ СЕЉАК — У здравље, госн посланиче!.. ДРАГАН СИМИЋ — Збогом људи... Овог ми нисте требали доводити. Само сам се без разлога наљутио... ТРЕЋИ СЕЈБАК (Већ из претсобља) — Е, шта да му радиш господине!.. Много смо ти размажени... Боли нас, па тражимо лека... ЕРВИН ГВИДО КОЛБЕНХА1ЕР

Ервин Гпидо Колбенхајер

(Цртеж: Н. Бешевић)

II Као сваки велики писац, и Колбенхајер .је разноврстан и сложен стваралачки дух, широке скале осећања и мисли, богатих изража.јних могућности и тачно погођеног стила и језика, ко.ји одговара епохама и срединама ко.је жели да нрикаже. Тако, на пример, у сво.јој младићској драми Ђордано Бруно, он оживлЈава средњевекобно доба. У својој зрелој драми Гргур и Хенрих, Колбенхајер је дао психолошку атмосферу страсних, борби око инвеституре, да ли ће се и даље одржати суверена и неограничена моћ Папства ,као кроз ' цео средњи век, или ће световна власт путем Царства и државних органа, потиснути у пвзадину превласт цркве. У своме главном делу, у својој 'знаменитој трилогији Парацелзус, Колбенха-ш 3 е воцира немнрно и револуцион но доба Реформацлје, к^д а скршена неограннч^м иревласт Папства над "Евро'°м. Међутим, има 'О^бенхајер ј е .

дно дело у коме не осветљава ни једну историрку епоху, ни један филозофски проблем, ни дедно црквено или религиозно питање. То је његово најличније, најинтимни.је доживљено и најдубље инспирисано дело: роман бечког музичког живота Осмехивање Пе ната. Овај је одличан роман недавно изишао у ч новоме издању велике и познате немач^е изддвачке куће Алберта Лангена и Георга Милера у Минхену, а штампао ,је 76.000 примерака. Као што .је познато, Колбенха.јер је провео надлепше године своје младос^и у Бечу, тамо * ,је студирао. тамо је доживео своје прве књижевне успехе, тамо је окусио прве плодове песничке и уметничке славе. . У неколико своЈих класичних песама о Бечу, Колбенхадер евоцира град своје младости. своје ђачко доба, живописну и роману окОлину која дочарава ин"• - духовни доживљај Беча, т ИМн~в -дачност Бечлија, душевпростосб. 1зеру бечког породичног ну атм

живота, мистику бечких цркава, нарочито катедрале Светога Стефана, звук њених звона. У своме сјајном роману из бечког музичког живота Осмехивање Пената, Колбенхајер је мајстОрски реконструисао живот једног бечког музичара, композитора Едварда Брукма.јера и његове породице, његових" пријатеља и сарадника у првим годииама после свршетка првога светскога рата. То је доба инфлације и страховите економске кризе. која је најтеже погодила у(Наставак на 13-тој страни)

НАГРАЂЕНИ КОМДДИ Писац награђене драме Марија Пелеологова јесте Слободан Исаковић, адвокатски приправник из Богатића, а писац комедије Марина јесте Душан Шимић, професор IV мушке гимиазије ш$ Београда.