Srpski narod
/ апра л Т944
српст нарол
Сграна 3
ИЗЛАЗ ИЗ КРИЗЕ У животу једног народа, као и у сваком' живом организму, јављају се треиутци криза и падања, који каткад могу бити судбоиосни. Од живпгне снаае оболелог организма зависи да ли ће кризу преболети, да ли ће оздрављење пре или касније доћи. Снажни организми често изиђу из кризе јачи него икада. Нема никакве сумње да се данас српски народ налази у једној од тих судбоносних криза.'Угрожен је сам његов опстанак. Од ншвотне снаге његове зависи хоће ли и кад ову кризу преболети. Данашња криза српског на рода има два своја вида: нолитички и културни. Политичку кризу преболеће српски народ тако, ако га несрећа уједини, ако иестану трагови негдашњих партиских и покрајинских нодвоје- | ности, тако да целокупно Српство буде једна воља и једна, мисао. Ова политичка криза, нако врло тешка, лакша је Од оне културне. Културна криза је тежа у толико, што она није само наш народ обузела, и пгго су средства утицаја једног варода на други у доба данашњег развоја технике одвећ многобројна и одвећ моћна. Сеш тога, ми смо одвећ дуго нголн ненародним и несрпсжвм путем, тако да сваки позт за враћање народним тра днпијама нзгледа као позив за шдење уназад, место унапред. Међутим, то тако само нзгхеда, јер Је у душама нашнм вечито будна остала чежња за оним што је српском народу одувек било свето, честнто ■ драго. Туђински нанос остао Је дакле само на површини и ми га можемо огрести. Да би се то десило, да бисмо пребцлели културну кризу данашњице, потребио је да цео свој живот, како појединачни тако и друштвени и народни, заснујемо на оним истинама, које је наш народ вековима прокушао. Кад се то буде десило, онда ћемо духовно оздравити и наше културно стваралаштво добиће новог маха и полета. Да је ово једино исправан пут најбоље се вИди по оном одушевљењу са којим данашња омладина прихвата српеку песму, српску игру, српску мисао. И не само њих. већ и радну службу, као и остале своје обавезе према друштву и народу. Нека јој је тај пуг срећан и благословен! ВЕЛИБОР ЈОНИЋ
СВЕТЛА ИМЕНА УСПОМЕНА ПОСВЕЋЕНА МАСАЛОВИЋУ
»Ево тајна бесмртникв: даде Србу чалик-груди; »од витештва одвикнута у њим' пафска срца буди!« Његош је први открио тајну бесмртних српских јунака и посветио је Горскм Вијенац »праху Оца Србије«. На;већи српски спев посвећен је највећем српском јунаку —- »хероју тсполскоме, Карађорђу бесмртноме«. Од тога времена, упркос свима суровим ударцима злог удеса, нижу се у српском народу нова славна имена као непресушна свежа врела која му недају да клоне ни у тренуцима најочајније жеђи. Она му дају нову онагу. Онв му челиче груди и поново уливају лавовску храброст. Под покровбм светлих имене, блиста и у гробу вечни сјај великих душа. У кллдној земној помрчини, трошно тело труне и под каменим теретом надгробне плоче све дубље тоне у понор безобличне мртве прашине. Али дух бесмртника и даље разгања мрак међу живима, као сунце таму међу облацима. Само вечни живот зрачи вечном светлошћу. Дубока истина је у речима бесмртног песника: »Благо тома ко довије.к жмви, имао са рашта и родити!« Милош Масзловић ће вечно живети. Његово је тсло сишло у гроб, али је његов дух о:тао међу нама. И кад ми сви будемо склопили очи, његово име светлети и растеривати тмину и црне облаке у животу даљих покољења. Међу Србима, дух витешких предања из породичне плејаде славних Мзсаловића никад неће догорети, њихово светло име никад потамнети, јер: »Вјечна зубља вјечне помрчине кит' догори, нмти свјетлосг губи.« ј Светла имена зрачв у повеони- ! ци као сунца у васиони. Јунаци гину, сунца се гасе, али њихов сјај — штогод је даљина већа:' све дуже траје. Успомене на не- 1 сталог јунака обасјавају и загревају људска срца као неугашени светли и још врели трагови неког
далеког већ одавно угашеног сунца. Тајансгвено зрачењв сени хероја никад не престаје. Бесмртност је жариште које вечно сија и греје, Ту тајанствену моћ има и увек Ке имати успомена на јунака Милоша Масаловића. Племенита ор ца, просвећеног ума, отмених осекаја, — Масаловић је био сааршени пример српског расног коленовића, Лако је бити добар и благородан у временима среће и благостања, али је зна« великог самоодрицзња бити несебичан и милостив у данима свеопште несреће и беде. Није тешко бити јунак у тренутном мегдану али је претешко јуначки се хрвати целог свог живота и као јунак умрети. Такав је био Милош Масаловић. Без чојствв нема [унаштаа. Поред човечнбсти и честитости, ју> нака одликује његова неустрашива храброст у борби за правду и поштење ,његово стално залагање за несебичне циљеве, — његово мучеништво. Извор правога јунаштва је у духу, а не у мишицама. Његош овако дефинише таквога јунака: »У добру (в лако добро бити; нк> муци се познају јунаци!« Такав је био Милош Масаловић. Његошев јунак, КосовјСки јунзк, Христов јунак. Јунак-Мученик. Сасвим је друге врсте јунаштво оних »шумских« хероја, »ослободитеља« и »усрећитеља« нашег мукотрпног сељака. Без човбштва, без самопрегора, па ма колико бир смео и наортљив, »силеџија« не може бити јунак, већ само насилник. Његош га слика овим речима: * »Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјеством«. Милош Масаловић је био узор од јунака. То су знали сви који су га познавали. Код пуковника Масаловића тражио је и нзлазио заштите сваки, и онај са Села и онај из града, који је нигде на другом месту није могао наћи. Масаловић је живео само да другоме помогне. Живот постаје ра-
доснији м има за нас више дрв' жи, кад знамо да међу нама има људи тако племените душе и високог морала као што је био пучовник Масаловић. Његов живот није био сав испуњен само крупним подвизима Он је био горак и чемеран. Чојство и јунаштво у животу састоји се, као и сам живот, из безброј них малих пожртвовања, из непрекидног низа ситних самоодри цања, из истрајног вршења свакодневне дужности. Ретки су тренуци кад се човеку пружа прилика да изврцји какав подвиг од и зузетног историског значаја. У пуковника Маоалови-ћа куцало је велико српско срце. Он је љубио своју отаџбину изнад свега, в своје рдтне другове волео је као и Србију. У рату је он делио са својим војницима и добро и зло. Он је био пун брзтских осећаја и пажње према својим ратним друговима, понајвише сељацима који су у овом мучном врв' мену били његози најчешћи посетиоци. О њима је он , са нежношћу говорио: »Због ових сунце греје, а не због нас.« Њима је он остао до смрти верзн, служећи им искрено и предано као и овоме шефу. Он се осећ»о најблаженији у њиховој простосрдачној средини и упућивао их је очинским речима на српски пут генерала Неди+,9. Он је пробудио код наших мпадих добровољаца, а на првом ллесту код својих рођених синова, осећаје дужности и пожртвовзња за спас мученичке Србије, уливајући им веру у крајњу победу српског народа који брани прзао нз живот од толиких својих непријатеља. Јамачно је због тога м погинуо. Страховити вртлог светског ратног пожара захтевао је од Милоша Масзловића да м свој живот жртвује мајци Србији. И он га је смирено и кротко узидао у темеље српског народног препорода. Тако је завршвн светао, скромни и мученички живот Милоша Масаловића. За њега и њему сродне душе бесмртни Његош јв, још пре сто година, рекао да су имали рашта се родити. Др М. Спалајковић (Наставак на 4-ој страни)
27 М№Г КАО ПРЕКИД КОНТИНУИТЕТД НАШЕ ДРЖА8НЕ ПОЛИТИКЕ
Ми емо иосле 1918 непрестано пролазили кроз неке ' Сциле и Харибде. Унутарњи животни захтеви и спољни услови су стално били у опреци, те је требало имати много мудрости, а н много снаге да се ти ззхтеви и ти услови ако не ускладе, а оно бар донекле кзмире. Међународна атмосфера V Европи није никако била здрава од 1918, а она је остала таква пуне две деценије. У тод атмосфери је требало имати врло много дипломатске вештине и државничке умешности па да се мине кроз разне европске кризе и да се народ и држава спроведу кроз безбројне опасности. Али, код нашег света ти напори нису никада Наилазили на неко нарочито признање. пошто се код њега уврежило уверење дз се плодови мира беру аутоматски. Шта више, ми смо оспоравали заслуге за свој мир н оним на.јвишим ауторитетима. који су се залагали за његово одржање и успевали да нам тај мир обезбеде по сваку цену. Треба се само сетити како се наше јавно мнење опходило према једноме Пашићу, и то не само за живота, него и после његове смрти. јер се нико није нашао да му напише ни једну критичну биографију. Дпуги народи. да су имали Пашића, имали би сто књига о њему; што се тиче нас,
Написао М. Стоимировић-Јованови* ми ве волимо књижевне баласте. Пашић нао је међутим провео после 1918 кроз неколико великих међународних криза. Он је сматрао да после 1918 наша спољаиша политика треба да буде стриктно конзервативна (да превентивно чува оно што се има) и да остане дефанзивна (т.,ј. да не постављз никакве нове аспирације и да не улази ни V какве нове планове и предузећа). Зато је Пашић одбио Енглеску (и то лорда Керзона лично) када му је нуђено да да две дивизије и да интервенише V турскогрчком рату. Иако му је нуђено много што шта, па му чак стављен у изглед и Солун, као , и чланство у међународној комисији у Ца,риграду, он је умео да одбије те замашне предлоге... КолИко год сам пута имао прилике да са њим разговарам као сасвим млад човек. (примаИ од њега доста често, и то баш у тренуцима извесних великих криза и полемика, оДноСно кампања вођених противу њега), он ми је увек наглашавао да ми Не смбмо да се уплићемо ни у какве спољно-политичке авантуре, него да тежимо само да сачувамо стечено. Још није време да се његове изјаве и разлози
| иаводе дословно, ми је већ д'анас потребно иагласити да је | Пашић стајао на гледишту апсо1лутног мира са наше стване, |докле год нас кеко не нападне. Затим ,је Пашић умро, али је наш став био обележен. Његово измирење са Италијом било је упутство за настављање његове политике, путоказ о томе на ко.ју тачку треба обра.тити највећу и на.јбуднију пажњу. Зато се и после његове смрти тежило да се пређе преко многих тешких ствари, само да се одржи мир, да се на расуче ткиво изаткано 1918 костима и крвљу оних који су од 1912—1918 постигли максимум аспирацша и ревандикација нашега народа у тешким и заплетеним околностима опште европске сигуације. Али, далеко тежа ситуација од оне пре 1920 године. чекала нас је после 1920. Рзелаз европских сила је био такав и толики да 1'е њихов складан конперт био немогућ, што се видело и по Лиги Народа, ко.ја 1е. далеко од тога дч буде унивеозална. светска уСтанова. ио^тала поппиште најопречнијих призора. Женевски ПроТокол". којим су сви сви ма требали да Гарантују мир, ударен у велика звона 1^24 године, довео ^е све пацифисте и инте^оалне Епропљзне дотле да се врћ ср . њлио о идезлу вечито(Наставак на 4-тој страни)
ОПЕТ БИЋАНИЋ НА СЦЕНИ У вези са 27 иартои пучиста окупљени у Лондону у такозваном „југослпвенском ослободнлачком комнтету" држал и су један паручени скуп на коме су опет показали сво.ју праву боју. Док су дуго говорили и тврдили да је пуч извршен због тога што је тобоже био угрожен народни опстанак и суверенитет својим држањем и својим пдступ пима у последње време. они све јасније доказују да су пуч извршили по наруџбини Совјета и Енгзеза. САм пучистички швФ Симовић признао је, да је пуч извршио не зато што је то била потреба парода и што је то захтевао интерес земље, него зато да помогне „савезницима". Данас када цео свет зна, д» српскн нирод није за бољшевизам, иего да се свим шогућии сретствима бори против бољшевизма, оии људи којн су изврши' ли пуч опредељују се за Тита ш за Мдскву. Тиме најбоље показују да је пуч био завера против српскога парода и један од инструмената Коминтерне у њеним настојањима да српски народ уништи. Знају врло добро у Коминтерни и у скривеним подземним јеврејским центрима да је победа бољшевизма на Балкану Немогућа пре него што српски народ буде сломљен и савладап. Отуда су се пучисти данас јасно и отворено декларисали као српски народни иепријатељи ш као отворене слуге црвене Москве. Са нарученога скупа, одржаног у Лондопу поводом 27 маџ та, упућен је апел Рузвелту, Стаљину џ Черчилу у коие је тражено од њих да прекину сваку дипломатску везу са емигрантском владом у Каиру и признају Тита као једи.ног законитог прет ставника Југославије. Говорник ових бољшевичких потркуша био је иа овоме скупу Рудолф Бићапић. који је бацио око на однего иародно злато и који чини све да то злато буде стављено на располошење Титу, односно њему којн је Титов опуномоћеник за те ствари у Еаглеској. Његова јеврејска похлепа за злагом испољава се и овде и види се јасно како иу не Д% мира и покоја. Он је сав у актив ности само да би с$ што пре докопао онога што му. како изгледа, није тако лако дочепати. Око Бићанића скупило се У Лондону још доста србофобд. жоји једва чекају на вест да ]е српски народ побећен и савладаи и да је њихов земљак Тито постао господав ситуације ш истре. битељ српског народа. Али узалуд чекају ш Бићанић и његово друштво на ову вест, коју неће добити. Могу много пре добити весг од које ће се сл едити. да је, наиме. уједињени српск и народ тукао Тита сватде тде год је он покушао. да се утенељи на тлу даиашње Србије. Јер не иде глатко овом ииљенику „југословенског ослободилачког комитета" у борби са Србима. Свагде где је досада дошао у борбени контакт са српским напионалним снагама био је тучен и поражен. То ће му се дешавати и У будућности. РудојФ Бићанић може до миле воље, да шаље апеле и пише меморанду ме: битка се никада није добила тим оружјем. Неће пи У овоме случају. Бићанић је у овој иитисрпско] завери само један симптом и Једно оличење оне тамне позадине која у иностранству агитује за Тита и прославља 27 иарт као СВОЈ празник Ми се слажемо са тим да је 27 март празник ових људи. кбји су све учинили да српскп народ бале у огањ стра^ања и да мч прикаче да је он а не они творац 27 марта. Да. нас скоро све откривено. Бићанићева појава па сцени и гО баш 27 марта тје виуком иоГЈгеду случајна.