Srpski narod

СЖВСКИ ДОБРОВОЉАЦ

ДОБРОБОЉАЧКА ЛИРИКА

(Наставак са 9-те стране) Оно је опева са страхопоштоваПа ипак у свим тим распеааним и широко размаханим римама нигде трага од извештачености, позе, намештености, усиљења. Па опет мигде родољубиве идолатрије, религиозног патоса који приличи да се да само као чиста жртва Богу. иБогу Божје...« Отмена душа добровољца зна

ности необично лепи. У тој некако стидној и чистој уздржаности и јесте новина визија љубавне стварности у добровољачкој поезији. »Пееме Победе» су корачнице, песме које се певају и кад се не корача. То су претежно песме убојне, ратничке, победне. Оне се певају у борби,- добровољачки борбени ред не држи се толико заједничком свеш&у, јунаштвом и

бијају. Исполинска снага добровољца као војника, националисте, моралног бића и политичара црпе се из овог ентузијазма, — видовитог и високо надахнутог полета Истином озарених људи. У овом погледу добровољцу, бар на балканском простору, немв такмаца. Зато је ова једномисленост постулат добровољачке једнодушности и судбинске повезаности, тако исто и толико :Ј :: :

ДРАГ. СТОЈАНОВИЋ: СКАДАРЛИЈА

евугдв за меру, границе, разграничење. Отуда и друго осевање — гњев према неродољубцима није усциктало кивном мржњом, ни другим опасним афектима ру,шилаштва. Љубав предоминира, Понегде блеснв ханџар. Али се исто тако муњевито склања. Не да племенита душа да падне сенка на витештво. Визија Отамбине у љубави кудикамо јв снажнија од визије неродољубивог нихилизма, Круг рефлексивнв лирике, назвзне због предоминацијв р-азмишљајног момента »Лирика Духа«, не чезне и вене у бледим и бессадржајним апстракцијама. Визија је и овде нова по реализму свом. Ма како песме биле »мислене«, далеке идејом својом од свакидашњице, оне су виђене у преплету са стварношћу. Оне се као жице веза продевају реалностима овога света. Уосталом, у овој збирци нема романтизма и апстрактног иделизма, па га нема ни

дисциплином колико песмом. Добровољачка је фаланга — фаланга песме. Но и за времв предаха, краКих или дужих пауза одмора и отпочинка, папв се тв победнв песме спонтано. Довољно је, шта више, да се два-три добровољца сретну, па да им се песма у срцу разгори и на уснама рас^ цвета. ЦЈира заједница не може се замислити без песме, без мелоса. Темв корачница, победиих песама, теме су осталих циклуса у скра^ењу, у синтези. Дух инспирацијв и визије, према томе, јесте исти. Зато, у том погледу, овде се нема што више реки. Тре^е начело — а толико Је довољно набројати! — којв по јединачне и особне индивидуалитете песме и песника сажима у органско јединство јеств једно врло одређено, искристалисано и живо схватање света. За добровољца нема сумњи и недоумица што се тичв централних питања

овде. По конкретности доживља- из области религије, етике, соци-

ја све би се ове пссме дале разврстати у друге пирске кругове, Јер су размишљања везана за Отаџбину, живот, борбу, село, град... Као у паролама виши смисао се развија на предмету из обичног живота. Врло је мало развијена љубав на лирика. Било би нелогично претпоставити да младост добровољаца незна за жудње, страсти и немире Ероса, бога љубави. Исто тако неприродно би било замислити да он ту врсту емоције у сложености њеној и утзнчаности не би умео песнички да изрази. Ништа ближе људском срцу од љубавне лирике. Љубав је »ећ сама по себи. Љубав јв претежно лирика срца. Ретко је наКи човека који није написао бар једну песму љубави. Па, ето, и овде је, на плану еротичком, добровољачка лирска визија изузетиа, самосвојна. Добровољац је 1 овде сувиша дискретан, повучен. Он своје љубавно лирске емоције нсрадо открива. Све му се чини да јуначком соју човека нв приличи глаголати, ма и уметничким језиком, о боловима и радостима срца. Зато је циклус љубави, »Лирика Срца», најмањи. Док су други циклуси праве крупне и растрешене цвасти, дотле је плод младићког срца у пупољку. Главни је разлог, међутим, неторокљивост у чедности добровољачког срца. Меки и фини велови стида једва дају да се наслути »апретени жар срца. Зато су б^бш «и проблесци притајена раздрага-

ологије и политике. Ти су појмови за њега пречишћени. Он је у томе " смислу потпуно изграђен Он зна шта хоће. И зна шта може. У нашој земљи од данас и јуче, а сигурно и од сутра, нема моралне, духовне, националне и политичке заједнице толико свесне, изнутра устројене, одређених смерова као добровољачка заједница. Није данас смело твр' дити да једино добровољци у општем беспућу нације могу усгврдити: »Ми знамо борбу што нас чека< Тешкоћа свесни смо ми свих...« Ова заједничност и једномисленост уверења и убеђења јесте чврст, нераскидан свилени конац на коме је цела ншска песама нанизана. Ови лирски покрети долазе из дубине идеолошког јединства .^из духоане комунијв добровољаца. Могу се они песничком дикцијом и версификацијом потпуно међусобно разликовати, као што то јесте случај, духом уб.еђења и сазнања они су једно и исто. Из овог чврстог и непоколебивог уверења истиче грандиозни ентузиазам. Не фанатизам, већ ентузиазам! Фанатизам је фагализам. Фанатик је по правилу духовно слеп човек. занешењак лдеје као страсти. Ентузијаст је херој видовитости, поклоник истине, окат у Богу, богонадахнут, широко отвореног духовног ока. Ентузијазам и значи: бити у Богу, стајати у Највишој Истини, од којв свв истин® своју светлост до-

много прошивене жртвом крви и смрти. Ова једномисленост видно се сада испољава у овој збирци песама. Начело збора на бојном пољу казује се, другом снагом, другим језиком и другим стилом, у области лирскога стварања: један дух истинитости јесте златна грађа из које су вајаке и глачзне песничкв скултуре. Ова се наша теза може најлакше проверити: корачајући од песме до песме можв се издвојити ланац мисли који, сређен у логичну целину, даје једну и исту филозофију истоветног гледишта на свет. Но ово јасно и чврсто гледишге на свет које служи= за подлогу добровољачком активизму, боље речи акционизму, има у овој збирци песама, као своје суседно поље, један конкретан и актуалан политички доживљај судбине ове земље. Није излишно дати тај доживљај у једној сажетој слици, у крајње упрошћеном облику. Није нужно напоменути да и ово јединство конкретнв отачастеве сигуације доприноси органској целини збирке. Отаџбина је сулудо изгубила своју политичку егзистенцију. Туђину је жртвована слобода једног храброг народа. Туђинским интересима за аољу ушло се у циклус најтежих страдања. У свесветском ратном оркану судбина Отаџбине је само »сламка међу вихорови«, Пад народа прети да се претвори у пропаст. Утолико пре што политичковојнички немири потре сају из основа веК разљуљане темеље народног опстанка. Нарочито је опасна партизаиска побунв У овим судбинским часовима историје народа, када му прети потпуно истребљење нације, не може скрштених руку остати. Ваља организовати самопомоћ. Ваља ставити у средиште свих брига и збрињавања идеапе и крв свога народа. Добровољци су то једро самопомо&и и самоспасења, које је принуђено да пушком у руци брани идеје, вредности светиње и живот српскога човека. То се да постиКи крајњим одушевљењем и самопрегором. Но овај еминентно родољубиви посао, прескуп и преопасан, апи свет и узвишен, наилази на претешка и преопасне препреке. Добровољвштво је мета евих нзпада пушке, клевете и интриге на фронту и позадини. Може се миспити како је добровољцима тешко живети у том урагану смртних иапада м порута. М то ,.6аш

онда кад се нлпадачима на живот и обраду добровољаштва чува живот и образ. Тај окрвављени трнов венац који избезумљени сународници и суплеменици место хвале и захвалности плету око мученичких глава добровољаца може се понети, поднети и пронети само хероиком саможртве и изузетном свешћу о моралној чистоти, достојанству и спасоносности добровољачке мисли и дела. Ето то је оквир конкретне отачаствене ситуације у коме се сплићу и расплићу лирске жице добровољачке поезије. Како стоји са уметничком вредношћу добровољачке поезије? О овоме само неколико речи. Песници-дбровољци су истовремено добровољци као војници и ратници. Њима је ка таквима ускраћен блажени мир, у коме би уметничком руком глачали и дотеривали своје песме. Пуно је лесама које су писане у борбеној линији, под ранама, усред ратишта, крај погинулог друга. Некад крај отворене раке. Некад под крстом зиме, глади, голотиње и босотиње. Некад је писана нечим што се једва може назвати оловком и хартијом, — куршумом прегриженом оловком, властитом крвљу умрљаном хартијом. Зато су песме многе као искидаии листови ратног дневника, узградне белешке, маргиналије на крвавој књизи борбе и ужаса. Нијв отуда било ни часа спокоја за мирну и стишану уметничку контемплацију и брижност, смишљено и уметничко уобличавање

и обљење. Па ипак има песама које баш својим уметничким дахом заслужују изабрано .место у свакој другој антологији, чије су се песме клееале у преобиљу спокојног и стишаног — стваралаштва. Често баш сировост импрзсије, непосредност надахнућа и грубост стварности у уметничком изразу дају песмама изузетну драж. Одатле ће се неизбежно, у даљем развоју добровољачке поезије, цазвити и оригинални уметнички лик њен, који потпуно одговарати новини света идеја, виђења и доживљаја добровољачког. Заметци овога ве^ су сада снажни. Два су песме из свих циклусд издвојене. По садржини и смислу, не по лепоти њиховој. Једна је посвећена Претседнику српске владе, генералу Милану Недику, друга Димитрију Љотићу. То су две најмаркантније фигурв Србије, биоскури славног и вечног отачаства, два спасенска, ускрсна крила Србије, — Нове Србије. Они су идеалнд оличења и пунина добровољачког лика. Без њих св добровољаштво — добровољаштво као сјајно војништво, као висока родољубива лросвећеносг, као национални, културни и политички препород не може ззмислити. Они су у срцу сваког добровољца унети као двв таблице новога српскога декалога. Као свештени диптихон српсгва. 3» њих се живи и мре. Исто онако лако и дивотно као што оки зл свој народ живе и мру. Ог Димитр.'ј« Најдвкови*

Командант Српоког добровољачког корпуса, у име свнх старешина добровољачкнх јединица и добровољаца, чсстита ускршње празнике и овим путем захваљује свима иа упућеним му честиткама поводом ускршњих празника.

ВОЈСЦИ СМЕНЕ Теби, што бунтовна, млада и неустрашива, изникну из тамне ноћи нашега доба и светлошћу младих и пламених душа обасја нови пут народу нашем напаћеном; теби, што крчиш у борби и патњама омладини новој животну стазу нову, теби, неодољива, херојска и Светла војско велике Смене, на улазу у годину нову кликћем хвалу ову. Рођен у тмини велике ноћи и смртоносног мрака твој револуционарни поход разбио Је облаке двадесетгодишње та11е и доНео прегршт лепоте новога зрака да нам сунчано светли у трновитом ходу ка новој зори српској и нашем јуначком, али опљачканом роду донесе са победом новђ, велике мисли правду и нову слободу. Ж Ти што васкрсаваш уснуле јуначке снаге, везане за прошлост нашу мистичну" и бунтовну и уздижеш високо кулг Отаџбине драге, култ животодавне и христоносне родне груде наше, и у години новој буди неимар новог живота и весник новог сванућа, нових ведрина и нових лепота. Проноскш и даље младалачки и крспко барјак нове Србије, барјак љубави, радости, градилаштва и стваралаштва, Ти, бунтовна, млаДа, неодољива, устаничка, револуционарна, што патиш, трпиш, бориш се и градиш, ти одабрана чето Еелике промет^, што доносиш нозо време, новог човека и нову правду. Војско смене, не клони никад: победа је твоја! $ Мигрофан Матић