Srpski narod

—• 1 . , , 1 -— СРПСКИ ДОБРОРОЉАЦ ' • . НРОЗ ИБАРОКУ ДОЛИНУ СВЕТЛОСТ ЗПБОРАВЉЕНИХ ОГЊИШТД

Мали Трг варошице Рашке покривале су јединице 1 батаљона II пука. Вој. ници-добровољци стајали су мирно док је мали хор са тротоара певао побожно „Оче наш" пред полазак на терен. оа који часак требало је оставити пријатну варошицу, окружену голим планинама, планинским венцима и кренути у нове борбе на нове напоре и дати нове жртве. Мало је било минута до момента када ће неустрашива добровсљачка колона кренути путем стрмих брда, језивих јаруга и потражити паликуће и уништитеље Српства. Дугачка, километарска колона улевала .је страх у срце посматрача. Наизменично су наилазили борци и товарна стока. И ишло се напред: без одмора, без лелека и роптања; напротив, са одушевљењем. Хитало се у нове крајеве, журило се у невиђеме панораме чудеснога и краскога изгледа, прабило се новим изворима исконске српске животодавне снаге. Груба природа, богата небројеним лепотама и благима — одушевљавала ле све. Од Рашке смо преко раштрканог села дошли до моста на реци Брвеници. Још издалека поглед нам се зауставио на величанственим и царским масивним врх-овима и планинским висовима. Приметили смо неке трагове над. човечанских напора и нагаћали шта је то. Карта је била немоћра да нам да ма какве податке. Обратили смо се народној традицији која нас је задивнла и усхитила. Од моста на Брвеници пошли смо десном страном уз исту реку. Уским сеоским путем, прилично заморени али ипак истрајни. И наишли смо на море знаменитости наше старе славе и сјаја. Одмах у близини моста дочекала нас је ј»дна камена рушевина, коју је опкољавало запуштено гробље. Похитаг ли смо навише жељно. Зид према путу држао се у приличној висини, на иеточно.ј страни било је нешто више од земље, док су се на другим странама распознавале само димензије. Одмах се видело да .је у питању 'нека црквица. Ово се питање потиуно и сигурно афирмирало када смо на очуваном зиду наишли на трагове дивних фрески. Био је и траг неког записа, али се није могло одгонетнути на шта "се односи. Олтар се јасно разазнавао, само без икаквих трагова сакраменталија. Забарзвљена огњмшта Црквица је без крова, остављена немилосрдном зубу времена да је руши и нагриза. Данашњи човек није могао ни један дан да посвети моцументалним споменицима својих предака рзди њихове заштите. Данас се пролази немарно,' нехатно, безобзирно поред извора' и жижа наших старих подвига и епопеја. Оно што је окупч љало Српствц у нзјтежим данима његове историје — данас је канда забоцављено. Они центри наше уметности као и изрази њени, који су послужили делимично'као основ и узор ренесаасној па тим и читавој европској уметности — данас су потцењени, заборављени, напуштени, много пута скрнављени и рушени. Као да душа данашњег човека нема ничег заједничког са душом својих предака. Све духовне везе' разорио је модернизам: трули, лажни и судбоносни. ЈСакгв грех према нашим претцима?! Какве су њихове патње када виде с небеских висина данзшње своје потомке као и раније како немарно, нехатно, много пута с потсмехом пролазе поред места, која су оплемењивала њихове душе, напа.јала их Божанским усхићењима и спајала с Бог-ом!? Какво је лице и наличје наше после херојских и светачкихподвига предака наших. Г робље. је опкољавало црквене руЕ^евнне а брижљиво тесани споменици ~~ вечити сведоци — причају о њиховој тужној истори.ји. Оно је старо, напуштено, историско. Више црквице диже се град са скрЈтшм крилима. У предању носи име: ,.Јер аин град". Можда је старији а, можда. и млађи. Једно је важно: да је стари Србин још, насељеник и новлјлип. бирао најз1Г0дни.ја ' местђ за обезбећем р физичког битствовања. И то без икаквих иаучних испитивања, без каквих стручних савета и данаш».их неопходних „учених инжењера,". Народ је бнстрином и промишљено-

шћу својом знао да изабере бно што ће му бити од користи или одбаци оно што би га уништило. Колико смо лцлеко у том погледу ми данас од њих1 Тако је, зрео, српски стваралачки геније и овде одабрао најДоминантнију тачку Брвеника и ту оаградио своје гнезд-о, упориште, одакле је могао да контролише долину Ибра, као и долину Брвенице и затвара пролазе онима којима је хтео. Инстиктивно је осећао народ добро, јер је душа његова била добра, чиста, неискварена, боголика. Зато је и успевао, цветзо, стварао, Зато се и могао да одржи у данима пада и сачува сав сво.ј духовни потенци.јал за боље дане, Данашњи, пак, свет завукао се у своју егоистичку чауру, одбацио сва идеална надахнућа и стремљења од себе и постао зачарани поклоник свога „узвишенога ја". » Зуб ђаволеиог Док се казјом стазицом враћамо са градских рушевина поглед нам незадржано лети са друге стране Ибра и заустз.вља се на некој старини. То је опет нека црквица«. Јасио се разазнаје стари, средњевековни српски стил док поносно кубе продире ка иебесиом плавилу. Зуб времена и њу је рзбиљно оштетио. Али постоји нешто гздније, опасније, злртворније и бесииде од зуба времена. То је зуб човеков, зуб ђаволског разарања. Тик до саме црквице' спроведеиа је пруга долином Ибра. Поткопзна је тзко да западни зид долази на поткопзни део. Истина, слаби зидић подуцире ову стару тековину од пада — али је све то несигурно. Ипак, све то није тако опасно као шт.о је требало бити. Приликом трасирања пруге је.изнето да се пруга не може спровести. „Нек 1 опрости Б'ОГ, алџ се црквица мора рушити! Црква је баш на меоту где треба да буде трасира.на пруга!" тако се говорило од меродавних фактора. Масонерија је и у овом случају била подиглз свој сатански глас желећи да упрља све наше светиње, и систематски, а ипак добронамерно, све их уништи. И то би било да није било похвалног геста Краљз Александра који ,|с наредио да ова.ј скупоцеии споменик буде по сваку цену очуван. И споменик је, благодарећи Нзему, вгиста остао до данашњег дана, а' пруга }е ипак трасирана тамо куда де требала да прође. На рушевинама Студеимцв и Павлица Малена стара црква *ежи у мањој равници док се иза исте даље уздижу планински масиви, испресецани јаругама, а са стране истих су благи обронци покривени шумом. Величанствено кубе уцртава јасно своју фигуру у снежном белилу — покривалу громадног Јадовника. Одмах је дошло знање историде у помоћ. Две црквице, обадве старе, јединствене лепотом, као две посестриме, као вечити сведоцц драме овог раскршћа за три српска крада: Србиду, Босну и Санџак. С једне стране Јадовник, а с друге Дрвеник. А народна душа у песми: „Куд се деде цар Немање блзго?" пева и ове стихове: „Саградише многе манастире: Студеницу испод Брвеника И Павлицу испод Јадовника". То је и одговор на посгављено питање; то је докуменат историски. Предање је народно потврдило горња опажања и поређења. Црквица испод Брвеника је стара Студеница, задужбина Стеване Немање по свој прилици, а са друге страие црквица ГТавлица ,је исто, изгледа, иа Немањићског доба. Али на највећу нашу срамоту данас слабо ко зна њихову историју; њихова слзвна прошлост покривена је велом заборава и непоштовања.. Пошли смо даље весела и жалоснз срца. Весела, јер смо упознали још неиспитане старине наше, посетили смо старе славне и сдадне светионике, иапајали се новом снагом на овим изворима живота и снаге. Жалосна, јер смо на делу видели колики де нехат и немар наших меродавних фактора пре

ма нашим старинам-а и видели и душом својом осетили колика нам опа.сност од таквог нашег става и држања прети. Опсмвна првшлостм Душу ми је обузимао некакав неодређен утисак. У мојод свести смењивале су се подаве и догађади из ближе и даЈБе прошлости као и садашњости. Преплетало се једно с другим и стварало нешто хаотично, неуобличено, запрепашћујуће. Наилазили су тгм ни и светли часови филмском °РЗ И ' ном- Није се знало којих је више било. Али, тамних де било више у блиској прошлости као и у садзшњости. Тонуо сам све дубље и дубље у иеку расејаност, готово духовно мргвило. Али ми пажњу привуче неки глас с висине. Тај глас ми је говорио овгко: Шта сте ви, Срби, и шта радигс? Да ли сте ви свесни одговорности своде пред својим потомством и пред нама — прецима вашим. Хвалите се, попут фарисеја, историдом својом, старинама својим, славним претцима својим, ста.ром уметношћу сводом, старом науком и књижевношћу својом. Чему вам то користи, чему поучава? Да ли позиајете историду своју? Да ли сге тражили бзрзлелу, између догађаја прошлости и данашј^це? Да ли сте извукли из тога потребне поукв? Ви сте само неумесни хвалисавци, али се не богзтите знањима која се крију У старој души српској. Да ли поштујете старине своје? Да Ли сте достојни наследници предака својих? Да ли сте се угледали на њихова дела и подвиге? Да ли сте створили таква или бар приближна уметничка дела сада када располажете свим техничким могућностима према делима наших неуких неимара, без сретстава и олакшица? Код »Девојачко стенв« Ко зна колико би још говорио овај благи и прекорни глас да ме из овог занесеног, немог слушгња не прекиде причање неког мештанина који де говорио другОвима мојим, који су били преда мном: — „Ето видите, браћо моја, та стена пред вама зове се „Деводачка стеиа". То де име добила по некод деводци, дивној Српкињи, кода де ту горе, више ове стене напасала стада своја, радујући се ашвоту. И наишао је неки силник, Турчин бесни и погнао младу девицу V намери да је обесчасти. Виделз де врла Српкиња шта дој се спрема, оставила стадо своде, упутила се оном Врху тамо и одатле скочила у камениту и брзу Брвеницу. Вода де онда протицала тик до саме стене, док је данас, како видите, рука модернога човека пут овде трасирала, одбивши тзко реку дзлеко од стене. Такве су онда Српкиње биле, а какво је ово наше женскиње даиас?! Погледали смо пажљивиде ову стену,, гордога сведока образа нашег и ^оиоса. Од самог друма дизала се окомита стена, стрма, висине 70 до 80 метара^ Врх је ћарао небо и гордо стадао на трону стенином, док се са стрзне пуштале благе ззравни, покривене зеленом трзвом и џбуњем. Хоризонат се спзјао са небом таданственим плаветнилом коде де давало лепши сјад блевдтавод даљини кода се тамо далеко јасно и гордо уцртавала у чисто, ведро небо. Богата је земља наша старим културним споменицима. Свуда их има. Сваки брежуљак, свака зараван, свака долиница украшенз де неким уметничким делом: црквом, градом, гробљем, запифм итд. Зато де тежина нашега иаршовања олакшана увелико баш овим богатством. Јер где год чујемо да у близини има какве старине заборави се сваки умор, прелази дош велики простор и хита на ратнички хаџилук нашим светињама. На гробу краљицв !елене Нешто после поподнева стигли смо у село Градац. Разбацано, малено, са дрвеним кућама, слабо, готово никако уређено, давало де ону верну. слику овога краја. И л»уди су некако повучениди у се, затворенији, мрачнији. Вероватно је то утицај сурове природе. Само «ело .не бч нас. толико интересо-

вало кад се у њему не би надазила Једна знаменита рушевина — Градачка црква — манастир. Још при самом уласку у село поглед је летео тамо, испод оне седименталне стене, у чијем је поднож.ју а на дивном зараванку подигнута ова Немањићска задужбина. Црква је сама у многоме подлегла времену а и злој судбини својод. Кров ,је потпуно пао, док су зидови прилично очувани, неки више, други мање. Звоник се јасно разазнаје. На самом улазу налази се прк лично очувзна фреска са мотивом св'. Благовештења. Црква је посвећена Пресветој Богородици. У самој цркви је пуно очуваних стародревних уметничких фресака. Уметношћу својом надмашују оне свз друга дела генија -^нашег народа. 1о је давно порушени краљевски манастир Градац — храм св. Богородице, који је зидан још у доба Немањића. Игумана овог манзстира постављао је тада сам Краљ. По летописимз и ономе што. је писано у Жичкод цовељи, овај краљевски манастир био је порушен у 13 веку. Наша владарка, Краљица Јелена, жена Краља Уроша I (францускиња из Анжудске династиде) ооновила га де у другој половини 13 века. Наавећи научници доказују, да је У своје време овај краљевски манастир радац био један од надвећих и најлепших српских манастирз и да се разликовао у архитектури од свију нркава и манастира тога доба, што се и даиас види по самој основи и остат-< цима старих, порушених, али сада допј високих зидова. Значајан је и једини своде врсте, што је у себи удедињавао три различита стила: византиски, готски и романски. У летописима се вели ла су овад краљевски манастир зида, ли веро В атно_ француски зидари из Провансе, које је довела Краљица Јелена или Далматинци ко.|и су поанавали готску архитектуру. Инате је био „прелипан и достолепан" како каже дедан летописац, богато украшен и раскошно грађен. Краљица Јелена де за живота надраДиде век проводила у Градцу, а на-рочито последње године свога живота. < рла де 1314 године у Брњацима, али заузимањем Краља Милутина, епископз Саве III и епископа бањског Дани* ла, њено тело пренето је у ову обновљену задужбину, где јој мошти и дзнас почивзду у лепој и доста очуваној мермернод гробници, само на жалост међу^ порушеним зидовима манастира лок де гроб, по сво.ј прилици 1912 го. Тур е жа' а3бИ '' еН И опљачкан од стране Када је српско царство на Косову пропало и на.јбољи српски дунаци изгинули бранећи своду Отаџбину, свој род, своју веру и крст чзсни, верује се да ,|е још тада за време османлијске надезде ова.ј свети храм порушен и ззпуштен. Од овог краљевског манастира, коди је некада био понос целог Српствз, данас су остали само порушени зидови који претстављају праву пустош. С^ми мештани, изгледа, слабо су познати са судбином ове своје, дедне од надбољих српских светиња. Чак се некзко и равнодушно опходе према томе драгоценом благу што се скрива у средини њиховој. На нама је да се прекине та ружнз традиција и васкрсне старо поштовање и част према овим културним, духовним горостасима. Јога једна напомена. Сада се тек човек мора чудити зашто де српски народ, а особито српска омладина могла и може тако равнодушно да слуша свако.гаке обмане. заварава се и гледа како се наполно биће, историско биће српско цепа, кида и унипттава. Све се то дешава с тога што они нису знали нити знају шта се тим губи и какав грех чини, Слепило је обузело њихова спц_а и умове и они V Равнодушности сво,о? сами копаду гроб народу своме. Дакле, народ, особито омладина његова, мора да упозна све ове одлике, збивања и огњишта старе културе српске, заборављена и занемарена поново заволи да би нас светлост њихова обасдала поново V већод моћи, сиди, слави и ствгшзлр,ттв\г. Живојип Рад. ПрвуловнМ