Srpski narod

СРПСКИ ДСЗРОБОЉЛЦ

ДОБРОВОЉЦИ НА ЖЕТВЕНИМ РАДОВИМА

Док мноти српски добровољци у разним јединицама учествују са пушком у руци на фронту одбране Српства, ради очувања Срби.је и српског народа, дотле они добровољци, који су као посада остали у појединим мести' ма, исто тако својим радом омогућују српским сељацима да на време обаве послове на њиви, како не би пропадао овогодишњи усев кога нема ко да обради. На тај начин добровољци као вредни трудбеници на народној њиви стварају могућност, да обрађивањем и прикупљашем летине, српски произвођачи на време збрину род са својих њива и тиме обезбеде довољне количине исхране нашем непроизвоћачком становништву. Добровољци који се налазе у Ваљеву, обилазе поједина села и засеоке ваљевског среза и помажу нашим сељацима на радовима око жетве. Тако су добровољии 9 чете са својим водницима отишли у село ГГопучке, Срез ваљевски, где већ неколико дана иду из једне у другу сеоску к.ућу и својим младалачким рукама обарају презрело класје пшенице. коју до сада — у недостатду радне снаге — ни.је имао ко да коси. Прво су отишли у кућу старога ратника Чедомира Равића, који има једног сина у заробљеништву, а др.угог у добровољцима. Са сузама у очима примио је стари Солунац младе српске до^бровољце .који су му се одмах ставили на расположење. Како је лепо било гледати српске добровољце са оштрим косама у рукама, И док једни косе, дотле други зрело житно класје купе и везуду у снбпЛте, а трећи слажу снопља у крстине. Посао се. развија брзо и са умешношћу, као да је то једини занат српских добровољаца. Ради се као своме најроћени.јем. Умор код ових младих трудбеника се уопште и не опажа. Цео посао се обавља са ведрином, али и са крадњом озбиљношћу. И за два дана, велике и простране пшеничне њиве старог домаћина Равића биле су покошене, а пшеница лепо сложена V крстине. Милина те гледати те крстине које се као под конац нижу дуж њива. Увече по обављеном послу седе добровољци око својих шатора. а мећу њима и стари Чедомир Равић. ко.ш им са сузама у очима говори: „Децо моја. ви сте она права српска војска какву де некада имала малена али јуначка Србида. Мило ми је што се и мод син Живота налази у вашим редовима ,јер ви сводим радом г само помажете овом напаћеном српском народу. Ако неком нисте помогли, одмогли му заиста нисте. Продужите тако синови моди ради добра и спаса свога народа и своде отаџбине. Народ ће вам за то бити захвалан, а Свемогући Господ Бог. нека вас поживи!" По^сле овако очинских речи, добровољци V знак захвалности певаду чика Чеди своде несме, коде кроз вечерњу тишину допиру и до последње сеоске колибе. Кад су обавили жетву код Чедомира Равића. добровољци су отишли на имање Величка Радодчића. чИди де један син такоће V добровољцима. И њему су пшеницу. покосили и V крстине сложили. А чича Величко. озарен радошћу. говори добровољцима: „Хвала вам децо. По сто пута вам хвала! Још би ово стадало непо-кошено да ви не доћосте и мушки ми не помогосте. Поред оваквих водника Србија мора жи вети, јер ви сводом борбом и сводим рјјдом нећете дозволити да је нестане. Ето. као од шале сте ово данас мени покосили, сутра ћете другом. а знадте да све то народ види, те вас мора поштовати и ценити."

, А још лепше де било видети наше лобровољце на послу код честите старине Обрена Грбића, чи.ји су синови у заробљеништву. а коме 1е било нарећено да не сме примити добровољие на своју њиву. Мећутим. он не само да их је примио. већ им је очински рекао: „Три године има како овуда продазе разни во!ници. али никал 10ш ни |едан ол њих не узе мотику V руке да помбгЛе. Доћу. те се само наједу и напију. а не знаду како се то тешком муком створи и спечали. Мећутим. ви први пут доћосте и ништа не затражисте. већ напротив. понуди

•А,

Ц«, ■ |.,. ' ' <• I Жетва је већ при крају. Последње класје пада под снажиим замасима младих добровољаца...

сте се да ми помогнете да ову моду летину на време пожњем. Наш народ каже: „У добру де лако добар бити. на муци се познаду јунаци." А када су добровољци и чика Обренову пшеницу пожњели, запитали смо га, да ли де задово-

љан? Чика Обрен де одговорио: „Од свег срца вам хвала! Хвала вам на трулу и раду. Али нешто морам ла вам замерим. Од нас су три године само тражили. а ниипа нису давали и ми смо научили да дадемо. А ви добоовољци дадосте знод сво| и труд свод. и ништа не затражисте. Не хтедосте од мене ни понуду да узмете, ми то нисмо научили Ето. то ми 1е жа.о ,дер код нас на селу |е обичат да се после рада ион\да поими. Тек. кад смо ми чика Обрену обдаснили да дОбровољци примају своду редовну храну. и да не сме1У да буду на тереду ни једном сеоском домаћину. чика Обрен |е помало разумео. али му ипак. ни1е било право. Па не само да су добровољци то! гропши сеоских домаћина пожњели пшеницу. већ |ош и многим другим сеоским породицама. чиди су чланови страдали V разним националним одредима V .борби противу комуниста. На тад начин су исказивали своду захвалност онима. коди су се свесно жртвовали да би Србиду и Сопство са'чували. А када је Једног дана командант батаљона. поручник Миленко Поповић. отишао у село да види како су сељаци расположени према српским добровољцима, за кратко време окупили су се око њега многи сеоски домаћини. коди су се од свег срца захваљивали Команданту на потпори коду им указуду срнски добро вољци, као и на њиховом беспре корном држању. Српски сељаци из дана у дан све више увићаду. да су добровољци права српска водска кода несебично сагорева у служби народа и отаџбине, и свесни су да само добровољци могу Србиди и српском народу обезбедити бољу и сретниду будућност. Бора Карапаниик, добровољац

После завршене жетве, покош ено класје слаже се у снопове и крстине.

Једној маЈци Болом измучена на постељи лежиш, Ситне капи зноја на боре се нижу. Ја ти крај узглавља ... м оју руку тражиш И док ми је стежеш сузе сузу стижу. Кроз тај стисак руке ја знам шта би хтела: Реч утехе срцу, мелем бо лу своме, Јер судба ти крвљу три ве.нца оплела И сакрила радост у животу твоме. Како да те тешим? Немо седим, ето, Кад те сузну гледам осе ћам се мали. Твој дар добру нашем — све што ти је свето За спас нашег рода ми смо ти узбрали. Погледај на патн>У Мајке Божјег сина Са својима сравни Њене душе боли, Па кеш тад да схвагтиш да си и ти жеиа Чији пород страда, јер св 0 ј нцрод воли. Иа олтар Србије три си жртве дала: Мужа, главу куће, и два дична сина; Са орла су глава и два крила пала, Ал' срце му куца крај свих тешких рана. То је срце мајке што скршено јеца, И откуцај шаље ко молит ву Богу. Крај крстача где јој леже њена деца И вене кроз уздах и беск рајну тугу. Утеши се мајко! Не остајеш сама! Још доста је деце с духом прадедовским. Са три свеже хумке, што си дала нама Само дух си дигла пуковима српским. СТ. Д. ПЕШТАНАЦ, добровољац

БОРБА У НОЋИ

. Кроз мртву тишину мрачне ноћи, десетина модих другова иде напред. Куда и зашто, то само они знаду. Из даљине се са железничкот раскршћа чу.је хуктање локомотиве, коде ће удутру да повуку и пребаце из села у град и обратно слободан свет, коди само о себи мисли. Док смо се одмарали на изласку из села, нека расточена кола долазила су из даљине. То вероватно неки сељак иде на удаљену њиву, а можда бандити преносе свод плен. Каква кра.јиост, а ипак тако честа сгварност. Кренули смо даа>е. V зору смо имали да изиенадимо једну бандицу у суседнгм селу. Зато се много не журимо. Корак по корак и чести, потмули звекет оружја било је све што де могло да нас изда подмуклом противнику. ако нас буде на вратима>села очекирао. Зато смо ишли меканом подлогом друмског канала. Спрему смо притегли и слух иапрегли. а оком назирали надужи простор око себе. Тишина. Само неки гласови допиру исгшед нас Десетар се сигурно љути. Храброст не оповргава опоезност, а они у претходнини. па разговараду. Али. један револверски метак па

СТАВ И ПУТ СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЦА

Има код нас још на жалост извесних кругова, — премда их је из дана у дан све мање, који шире о српским добровољцима најогавније заблуде. Најневероватније измишљотине бацане су у српски народ против оних који су одлучили да своје животе жртвују за спас тога истог народа, па чак и тих који онаке заблуде шире. Ни њих српски добровољци не мрзе. Не мрзе их и не могу да их мрзе јер је љубав српских доброво-

љаца према српскоме народу толика да за мржњу нема места. Али је баш због тога све више оних који почињу да увиђају исправност пута којим сопски добровољци иду. Српски добровољци верују у победу добра над злим и звог тога ведро гледају и у будућност, сваки пут кад српски народ учини нешто што је Господу по вољи. А забрину се опет за будућност нашег народа сваки пут кад се у нашем народу у-

чини нешто што не може да буде у вољи Господу. Неће измрцварено Српство спасти мржња, освета и чстребљење већ љубав и истина. Због тога српски добровољци и иду путем љубави и истине чувајући се бодро да са тога пута ни за длаку не склизну ни као заједница ни као појединци. Снагв у служби истине и правде, ето то је пут српских добровољаца. |

други и детоиација бомбе... Ту су... Једаи нам рафал прозуја иреко глава. Збиља су ту. ..Пусти их нек се открију", — рече десетар и даде нарећење да се прави „одбрамбени јеж". „Сад почињи!"... Испрекидани рафали светлеће мунициде прошараше суседним простором. Са друге сдране чу се јаук и нека вика. Ватра сиажно сева. Зрна фи.јучу, а по кода ручна бомба осветли читав простор. „Целим рафалима!"„. Ватрене нити наших зрна уткивале су се у таму ноћи. Прогивничка ватра нагло преста. ..Прекини! Пажљиво осматрај"... Наше вруће цеви умукоше. „Да ниде кога погодило?" — тихо смо преносили питање. Од прве ватре не беше никакве озледе. „Бог нас чува. као и увек". уздајући се у Њега, говорили смо. ..Перо. ко је опалио прве метке?" — упита десетар једног из патроле. „Убио сам једног, а за дводицом сам бацио бомбу —- то де била њихова патрола. Одосмо до леша. мтали се изгубише у мрак"... ..Можда Че нека „познада тица". — процеди мој помоћник. На неких педесет метара појави се светлост. То батериска лампа скида црни вео са бандитовог лица. Чу се глас и 1'гк плотун гр.уну. Открили су се, шта ли је било? Одговорисмо и ми јаком ватром И опет наста тадац. „Ево, нове маузерке и три бомбе. А кама му мирише на ка.јма«. Хаддмо! Лево и десно од друма. полако и опрезно"... Стабљике шаше повијају се уз шугпањ и од.јек сувог лишћа. Трошне бразде ораница угибале су се под тежином корака. Роса са младе детелине квасилз нам |е ноге. Сад су се чули пуцн>и; сваког часа све удаљениди... Зора је разоткривала круне оближњих стабала. Славуд де. освешћеи од страха. поздрављао нови дан. Певци су причали своде доживљаде. А лавеж паса потсећаше нас иа протекли догаћај. Кроз плаћане јутарње зраке коди даиас светлије п&даду на земљу. уносећи нове наде. кренусмо напред. Милан Мишулик, добровољш

к