Srpski pčelar

Испитивати узроке сиромаштва тога, није мјесто овдје али да је један не његовање нчеларења, то је сигурно. Познато је 7 да је славни Берлепш рекао: „пчела је стадо сиротиње.“ Па кад је она стадо сиротиње, зар да је одбацује и да за њу не мари. Искуство нас учи, да у свако привредно унапређење своје морамо улагати а и улажемо много више капитала него у овако корисну грану господарства, у пчеларење. Па често бива, не само да не добијемо користи, него и сам капитал тај мало по мало крњимо, док га и не изгубимо. Већина врста нашег господарства таке су природе, да у њих морамо улагати више и Физичне и материјалне снаге. А код пчеларења баш треба од свега тога најмање да улажемо, а ето ми то или не ћемо или не знамо. Рекли смо, да се уложени капитали у друге нривредне гране често и изгубе. А гле код нчеларења уложени капитали никад се не губе, макар и најнезнатији били, а нри сретној руци најобилатију корист даду. Та да ти сав народ у кошници помре, зар то није огроман добитак за народ твој у кући, што си видио и научио од нчела како треба вриједно и неуморно радити, како кућу кућити, како сложно живјети и какав ред у кући подржавати. Знамо наших крајева, гдје је неродица које године така, да се жито не може ни косити ни жети, него руком чунаш стручак по стручак из оног грчевитог земљишта, да које зрнце више сабереш за храну. Колико би ту вајдила која кошница пчела са најмањим годишњим нриходом у меду, да присмочи сиротиња комадић круха, и у воску, да начини и упали божићњу свјећицу. Бјелопоље (Свршићс ее.)

Ст. Савић, парох.

Са конгреса пчеларског у краљевини Србији.

Пчеларсковоћарска задруга у Београду сазвала је 11. конгрес пчелара у Београд. Исти је одржан 31. октобра (13. Нов.) о. г. уз велико учешће пчелара. Конгрес је отворио у простра-

188