Srpski pčelar

Божић.

„Нема дана без очнога вида, Нити праве славе без божића.“ (11. П. Њег.) Што је мирисни цветак после дуге зиме вредној пчели, што је тиха киша после тешке омаре свенуломе цвету, то је светли божићни празник православној души на овоме свету, у којем није »нико срећан а нико довољан, нико миран а нико спокојан“. Чаровно бадње вече крави ма за часак и наЈледеније срце, а „души благородној“ спушта из небесних висина рај на земљу. Божић, Божић, мили дане! Међ’ нама се рађа Бог, Све су душе обасјане Чистим сјајем зрака тог. Сва су срца пуна сјаја, Спремајућ’ се за тај дан, Као да је блесак раја Полажајник у наш стан. (3. Ј. Ј.) Па кад Божић необичним миљем испуњава сваку душу, зар је чудо што су на тај велики дан пчела реве груди пуне двоструке радости и задовољства, јер ни један га празник не подсећа већма на његову милу радилицу, него Божић. Та ако икада, а оно барем на Божић мора у кући свакога православног Србина побожно трептати воштаница свећа. Ако никада, а оно данас мора бити на убогој и богатој трпези поред „здравља“ и мед та „здрава храна па и лек“. Пчелару је данас срце на мери, па зато на његову столу блиста већа и чистија воштаница него у непчелара. Зато, његов вареник, разна божићна јела и чесница, морају бити заслађени најлепшим медом већма него у другога, та „где се има, ту се и прелива“. Но поред свега уживања, које нам доноси бадње вече и крај »свете божићне топлоте“, многи ће брижни пчелар особито новајлчја, зазепсти у срцу, када помисли на своје љубимице, те највредније и најпо-

178