Srpski pčelar

Чебелар, пчелар; Пчела и кошница и Пчеларска задруга.

зацију пчеларских организација. Удружене снаге делују подмлађеним полетом. То ће најзад надјачати досадање неговање традиција и поједине личне интересе, који се испречују противу организације на задружној основи. Здруживање пчеларских листова корисно би се иззело само тако, понављамо, ако би се претходно израдио и утврдио општи план за њихову делатност у организацији и међу пчеларима, за тим њихова поједина улога са програмом рада у духу општег плана. У самом извршењу здружења пчеларских листова имало би се примером угледати на начин како здружујемо пчелиња друштва. Здружити се могу најближи и најсроднији листови. И, као што се слабије пчелиње друштво преноси из своје у најближу кошницу, са млађом и способнијом матицом и са израженијим духом друштва, тако и слабији лист има да се приближи јачему. Називи листа имали би се прилагодити својој улози, додељеном програму и времену. Тако би се од пет лисгова у организацији могло створити три са евентуалним именима.

Поменусмо пет листова у организацији. Ми не можемо порећи право живота листовима који случајно нису у организацији. Ми не можемо одузети живот листовима изван оргапизације. Ми не можемо оспоравати право живота Пчеларском гласнику зато што га уређује Немац, наш држављанин, или зато што је он орган једне старе и познате трговине са пчеларским потребама и једине домаће фабрике пчеларских потреба. Ми се морамо покорити чињеници, да листу дају и одузимају живот његови претплатници. Организациони савез могао би и требао би да се споразуме и са листовима, које не субвенира држава (односно организација из државне помоћи за подизање пчеларства) да се и они уређУЈУ по утврђенои програму, јер се њима не може порећи да раде на унапређењу пчеларства.

Не сме остати неприказана ни једна наша пчеларска књига. Ово треба да буде општа тачка у програму уређења свију наших пчеларских листова. Јер ћутање у овом случају није одобравање у позитивном смислу. Ни за самог писца није утеха неприказаност његове књиге; то је агонија те књиге и апатија према њој свију оних који би могли да је прикажу.

139