Srpski sion

Б р. 8.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 117.

Да с' у њега дошли Црногорци: Рогановић Јово из Трњина Са рођаком Пејом Марковићем, И еа њима десет Трњинара ; „Него хајде Беже Љубовићу ! Да оеветиш аге и бегове, Које су ти они погубили Четујући уз Ерцеговину !" . . . Хитро Беже на ноге скочио, Собом узе стотину Турака.; Па се крену у Бањане равне ; Прије зоре до куле етигоше, И бијелу опколише кулу !.., Чета тр^дна спава на дворове, Јер се чета издаји не нада. Тад се диже попе Копривица, Те с четника узеше оружје, И сакрише у бијелу кулу, Да с' немају са чиме бранити. Чета спава за то и не знава. Тад се кула напуни Турака, Притискоше људе у спавању : Сви скочише сањави од спања, Да се лате евојега оружја, Ал' оружје њихно сакривено И издаја њима учињена Од Јовова Богом нобратима! Кад то виђе Рогановић Јово, Зачуди се што се учинило, Па дозива свога побратима: „Побратиме! Ђе нам је оружје? Да нас живе не хватају Турци !" Зове Јово, пон се не одзива, Но се крије, црн му образ био! Крије себе а крије оружје. У то доба навалише Турци, Ухватише дванаест јунака Па свијема савезаше руке. А кад виђе Рогановић Јово, Када виђе, да су погинули, Везан зове пона побратима: „Побратиме, црн ти образ био !... Дођи к мени, одр'јеши ми руке!" . .. Но се попе одазват' не хоће. Опет зове Рогановић Јово : „Побратнме, црн ти образ био! А ти пушти Марковић Вукоту, Јер су њему на дом остануле : Девет својих милијех сестара, Девет сеја, девет кукавица И десета остарјела мајка,

Међу њима мушке главе нема!" Тада попе изведе Вукогу, Одријеши му бијеле руке Па га држи попе уза себе. Тад запјева Рогановић Јово, Са рођаком Пејом Марковићем: „Мајке наше, нам' се не надајте! . .. Сеје наше, не веселите се ! . . . Љубе наше, ви се преудајте!" . . . И још ( ии пјевати хоћаху, Него Турци више не дадоше. Када виђе Марковић Вукота Своју милу браћу посјечену, Тад овако јунак проговара : „Нек остане самохрана мајка, И нек нлачу све девет сестара, Ја се дома новратити нећу!" . . . Па извади ножић од појаса Па удари попа у прсима, И доста га тегако обранио, Па овако њему бесједио: „Авај нопе, црн ти образ био! . . . Што издаде браћу Црногорце! Зар се тако држи побратимство ?!" . Још Вукота говорити шћаше, Него Турци више не дадоше Већ и њему главу одсјекоше. Тад полеће гавран тица црна, Са крваве из Бањана куле: Баш са куле попа Копривице, И долеће у село Трњнне, На Јовову нребиЈелу кулу. Гавран граче, никад не престаје, Зачула га остарјела мајка, Харамбагае Рогановић Јова, Па овако она проговара: „0 гавране, тицо злосутницо !.. . Зашто грачеш ти на нашој кули? Да ми није погинуо Јово : Четујући уз Ерцеговину?! Ево има два мјесеца дана, Од како је у чету пошао, И одвео неколико друга, Да сијече аге н бегове, А нлијени коње и волове! . . ." Гавран гракну п' онда одговара : „Богме ти је погинуо Јово, И његово свеколико другатво. Издаде их попе Конривица, Са рођаком Ћетком Мирковићем, Издало их љето и године!" ....