Srpski sion

С тр . 118.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 8.

Кад зачула то Јовова мајка, Проли сузе низ старачко лице, Па дозива до два мила сина : Рогановић Баћа и Мргуда, Овако им мајка проговара: „Чујетели, мојадјецо драга! Јова су нам погубили Турци, .... И његово друштво свеколико; Издаде их попе Копривица Са рођаком Ћетком Мирковићем, Но ако сте ђеца Роганова Покупите једну чегу малу, Осветите ви брата вашега, Јер срамота веља би вам била Да остане јунак неосвећен, Волија бих и без вас остати Него браћу да не осветите !" Кад то зачу Баћо и Мргуде, Глас дадоше у село Трњине, Покупише једну чету малу, Чету малу од тридесет друга. Пође чета у Ерцеговину, Не да бије изјелице Турке, Но да тражи попа Копривицу Са рођаком Ћетком Миркопићем ! Дође чета у Бањане равне, До на кулу попа Копривице; Па под кулом чета починула. Мргуд зове Ћетка Мирковића, Баћо зове попа Копривицу: „Ђе сте к.. . . ! брацке издајице! Изидите пред бијелу кулу !" Кад глас зачу Ћетко Мирковићу, Он изиде пред бијелу кулу, А кад виђе да су Прногорци, Стаде бјежат' што боље могаше. За њим трчи Роганов Мргуде, Јунак зоран ка бијела вила, Јагатана носи у рукама, Па он тиже Ћетка Мирковића, Колико га лако ударио, На двије га поле раздвојио! . . . Тад и Баћо у кулу сиочио, Те и попу главу посјекао ! . . Тад се чета дома повратила. Здраво пошли, здраво се вратили А своју су браћу осветили!" Гусле цјесму из срца извију као оцило искру из кремена; одају ношту заслуженијема, жигошу недјела људ0. као и

нретиоменуто брацко издајство; лагати не даду, не знаду. Марија, жена Јовова, била је кћи војводе Радуна, из Прогоновића, иа кад је Јово погинуо, она је остала с два сина. (Јтац јој тада беше још жпв па је позва с дјецом к себи, те је ш њима живјела и нивила их на његову имању. Тамо јој умрије један син. а други: Радоња, остаде жив. Од њега се намножи толико чељадн да се нијесу могла издржавати на имању, којег му је ђед у насљедство оставио С тога се унук му: Ђуро, отрагу около осамдесет година, пресели са својом Фамииијом, т. ј, женом Маром, и четири кћери: ДаФином, Петраном Станом н Митром, у Подгорицу. У Подгорици, иначе: Мирковој вароши, имали су још једнога старијега сина. имено Петра. али им овај погину 1831. г. у „Погачи," више села „Доњега Краја," кад се је из ујчсвине кући враћао. Смрт овога одраслога сина, утули најмоћннју свијећу њиховог сиромашног дома; изазва тугу тужним и истрошеним родитељима, а ова уроди болпјешћу, сво јим обичним плодом, те ови добри и нобожни родитељи на скоро промијенише свијет, а старијој дјеци на аманет оставише млађаног Илију. По њиховој смрти, узе Илију к себи најстарија сестра ДаФина, супруга Благоја Радетића, подгоричког грађанина. Ова му у њези досгојно замијени родитеље, п даде га мјесном пароху, нопу Алексији Радичевићу : да га учи богопознању и књизи свикне. Код овога доброг свештеника учио се је Илија до своје једанаесте године Никад се од иопа нијесу сестре раста ле ни пријатељи, да нијесу са собом понијели попову хвалу о Илији. То пође у прилог жељи њиховој за његово боље вас питање, те га брижљива ДаФина одведе нреко Спужа, у манастир „ Ждребаоник," да се ту приучи, и као сироче прехрани, докле подрасте. Тешко му се бјеше одвојити од својте; уздисаше и плакаше. али: „в-ћкмрТи слезлл\и , р^достТк> пожн^тх."*) У манастиру, уточишту „сирих", бје-

*) Пјес. степ. 125. ст. б.