Srpski sion

Б р. 8.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 121.

лпчност да нретпостави опће добро вла стнтом пнтере^.у и ако то лежи у потпуној власти поједине личности. А са свпм је пак јасно, да увађајући то гледиште у живот, опровргава оно свељудске нравслве не одношаје и безусловио мора изазватп „борбу свију против сваког." као што је то већ доказала нстормја у грознпм сликама, особито у време најновије револуције. По томе потнуно ираво пмамо, кад тврдимо, да та теорија, која личну корист, властито благостање сваког хоће да узвиси на с1епен највигаег принципа човечије нравстве ности, — да та теорија никако није за друштвени жнвот, ннкада и ни у којем случају не може се признати као правилна, те с тога никада не може се ни узети ва доказ иротив зависпости нравствености од религнје. Очевидна инсолвенција више речере теорије нравствености побудила је остале мислиоце да потраже највиши закон,'и узрок нравствености у „слободи" поједине личности. , Човек је — веле — слободан, нравствено слободан т. ј. он има право и власт да себн одредн хоће ли овако или онако чинити — има право делати по властитлм унутарњим разлозима — независно од сваког „спољагањег" прописа. Но такова слобода. по себи се разу^е, носи такође и одговорност за своја дела. И тако пз те нравствене слободе исто тако истиче право и обвеза, које очевидно овде у најтегањој свезп међусобно стоје. И како даље то својствено и неиобитно ираво сваке • личности, које да.је индивидуалну слободу, сваки човек мора неоп ходно иризнати и другим људима, ако жели да и њему други признају; то онда право но себи налаже свакоме и обвезе нрема другима и на тај начнн поставља међу људима одногааје једнакости п справедљивости т. ј. одногааје нравствене узајамне делатности. Та једнакост права и дужиости, даље поштовање туђег права и страних личности — гато се налази у садањој моралној слободи човечијој — не само да не полаже основу за снољагању закопитост и за ваљане одногааје, већ слу жи и као подстрекач за вигау нравственост,

која побуђује човека да некористољубпво ради и дела. за благо других људи. Али овде мислимо да неће с горег бити, ако нагласимо, да на име тај последњи закључак по нагаем мигаљењу никако се не може признати као правп и.шод из мало впгае реченог принципа нравствене слободе. Можемо увск усво.јити то мигаљење, да с.лобода ноједине личности — која жели, ла и други уважава њезино право — у извесној мери обвезује поједину особу да уважава и погатује такође слободу и права других особа. Но да би моја само свест о личној слободи важила а да не уважавам и личног права другог — таког закључка ми не разумемо, и не само да не видимо никакве основе за такав закључак већ гата вигае сматрамо га као нелогпчан. који не нотиче из појма о личној слободи. Ако хоћу, да други уважава и моју личну слободу и права и да их не наругаава, то сам н _]а обвезан и од своје стране ногатовати слободу и право других; такав је закључак са свим разумљив па и са гледигата властите користи, личне гатедње. И тако свест о личној слободи и праву може обвезивати ноједину личност једино на такав рад, који не би наругаавао слободу и нрава других Но то би свест о томе захтевала не само ненаругаавање туђег права, већ и некорисну љубав према њему и пожргвовање властитог нрава њему — које доказивати, значило би узалудно се усиљаватп, и изводити конклузију, које нема у претпоставци— гато је немогуће и неприродно. Осим тога треба још и другу комбинацпју у обзир узетн. Ако сваки појединац као слободна личност у смислу своје слободе изјави себе за вигаи закон нравствености, онда је уједно тиме он и једини виновник и творац гога закона ; те тако п с тога гледнгата не може бити речп о обвезној моћи нравственог закона за поједипог човека онда у толико мање може се говорити о моћи закона опгате - човечјег, иогато морална слобода појединих личности, као основа нравственог закона, нојавл>ује се и развија са свим разно у иојединих људи. Еле, кад нринцин нравствености трате у властитом