Srpski sion

С тр . 120.

Б р. 8

достатке, које оставља у њој морал без религије, и да само религија може створити потнуиу и савршену нравственост. Еле ми ћемо пре свега доказати, да је нравственост без религије недовољна за живот човечији Ми смо већ рекли, да се иод речју „нравственост" разумева с једне стране правилнп, нормални начин рада п жел,а човечијпх, или у оиће, до 6 јзо владање човека — с друге нак стране разумева се, слободна сагласност човека — удешавати свој рад и жеље по даној норми, по нознатим иравилима. Еле да ностане нрав ствено неко дело, безусловно иште се од стране човека одређен правац воље извесна сагласност душе, или другим речима — за нравственост мора постојати извесни закоп, извесна норма. С нашег гледи шта, основаног на хрпшћанском учењу и признатог у васцелом хришћ. свету, такав закон за нравственост нружа религија и једино религија. Ако дакле религију и у опће сваки ван човека и надприрод ни узрок не желе узетп у смислу вишег узрока нравствене делатности човека, то се намеће питање, штч треба узети место религије ? На то нам питање историјско и философско развијће разноврсно одговара, које кад би хтели у целпни н подробно претресати, одвело би нас далеко од нашег задатка. По себи се разуме, да нашем посматрању треба да подлеже само они одговори на наше питање, који су од велнког значаја у историји и жпвоту. Када је оно у иочетку прошлог века попикао у Енглеској покрет тако зване утилитарне просвете, те почео ширити се но Француској и Германији, гледајућн свуда да распростру егоистично утилитарне назоре пе само у теорији, већ и у практичном друштвеном животу, — тада се утицај тих назора јако огледао и у философском учен.у о нравствености. Фплософп тога правца, као на пр. Лок и др. излагаху морал у смислу и виду системе природних интереса. Као једино верно и прнродно правило за нравсгвени живот човечији, треба да је корист — властито богатство. Као што свако живо створење у природи тежи за благостањем, тако псто и човеку та тежња треба да је

највиша цељ, која нотпуно одговара ње говој нрироди, — еле и највише гледиште за равпање човечијег владања. Али како се иоједини човек за се и одељен од осталих не може обогатити, то властити интерес сваког појединог гони, да стуии у друштво и да се тако лична слобода појединог — сваког — покорп друштвеном поретку, који се признаје и држи за целисходан. Како је неограничени егоизам поједине личности по природи штетан ио властнте пнтереее (личности), то већ власгита увпђавност свакога треба да прописује умереност у егоистичним тежњама и саобразност са интересима осталих људи. И тако испуњавање властитих интереса — само ако се правилно схваћају само по себи унућује, да се нспуњавају и интереси других људи и да се помогне њихову благостању, или другим речима, да се ради нравствено нрема другима. Против таког схваћања нравствене делагности морамо нре свега рећи, да је по нашем мишљењу тлкав морал врло бедан и жалостан, који заиоведа човеку, да се руководи у своме раду по властитим интереспма и но егоистичној штедњи, и којп нишга не зна о оној висини правственог одушевљерва, каца човек властито благо приноси на жртву за благо другог човека или за опће добро. Ако се и не узму у обзир оне крајности, до којих је дошао на пр. савремени социјализам, који консеквентно приводи у живот ту теорију и ради које га свп праведно осуђују, — то и у том случају морамо бити иротив самог принцина, који лежи у основи тога гледишта. Где се егоистични, корисни ин терес узводи на степен највишег узрока нравствене делатности тако, да се све остале обвезе човека нрема друштву, др жави и т. д. и^воде из тога узрока, тамо нема и не може бити обвеза, које би у смислу закона биле више од воље поједине лнчности тако, да би оне делале обвезно на личиу вољу. По томе тамо, где дужност нрема опћем добру или ирема другнм људима долази у сукоб са властитим, инди впдуалним ннтересом поједине личпости, ту нема и не може бити никаква унутарња узрока, који би могао приморати поједину