Srpski sion

Стр. 342.

„СРПСКИ СИОН."

бр. 22.

све дотадашње црквене уредбе разорило самим делима и откривењима божијим, која су се у течају хиљада година јавила, и ново-обраћени незнабошци и Јудејн остали би н на даље у заједницн црквеној као узајамно непријатељски елементи. Са тајном прпзвања незнабожаца скопчано је унутарп>им и нераздељпвим начином и питање о оправдању човека и зпачењу закона за хришћане и у опште старог завета. Разгледајмо како се то питање породило, те ћемо вмдети, да је занста било велико и тешко. Старозаветна законодавства и уредбе напред су сликала и нредсказпвала иа разне начпне једну тајну спасења нашег у Христу; изражавала су (не искључујућп шта више ни еванђелска јасна пророчанства о Христу, као унутарње снојена са наслпканпм открнвењпма) не баш са свим јасно, но мање више у впду слика, које су из елемента света узете по пзразу аиостола (т. у опште из чувственог и земаљског). Кад се хришћаиство појавнло, та прнродиа начела нли елементн света, по сведочапству и нзразу аи. Папла, већ су се показала слаба и ништава (Гал. VI. 3, 9; Кол. II. 19, 20) тако, да већппа Јудеја није могла са свим скроз нронићи у спасоносни дух тајне Христове. Последица од тога била је, да су све типично у старом завету, све што је имало важности н спасоносну моћ само као слика и сћнк грдд!5цЈи\-21 д(5\-счп1ћ1\-х г.ллгу, Јудеји почели поштовати као битно важно и као такво, које само по себн спасава. Даље, када је живи н животворни дух тајне Христове већини био непојмљив п невероватан, то све што је обвезно по старом завету, било да је законом или од пророка прописано, почеше схваћати само у смислу такпх проппсаннх дужности, ко јима се, кад се испуне, може човек сам собом и без Хрнста спасти. Колико је штетио и поквнрено и једно и друго веровање, само је по себи јасно, а нарочито се и с тога види његова убитачност, што већи део Израиља није хтео признати Христа и што се нротивио проповедн о сгтасењу само пз јогупства и упорства .закорелпх својих појмова (1 е

рлзЗм-ћклце Бож'|'а прдвдм, сведочн Апостол о Јудејпма, и скек> праид!3 (која је т ј. основана на чувању закона самим собом) И1(Ј^||ЈЕ постлвити прлкд'1; КожТеи (која је основана у Христу) ш покннЗшлса . (Римљ. X. 2.) Алн ма како да су искварени и лажни такви иојмовн, буква закона и гсро рока (и ако беше јудејска) одлучно пх је правдала. Тако п. ир. о оиравдању испуњењем законих обвезаности јасно је писано: сотвориккш тл челок ккх жикх вЗдетх вх к-ккг. Прн том наведени назори јудејскн, у поче гку хришћанства, само су напокон избпли, а почетак и развитак њихов су вековнп. Јер телесни иочепхак свеша или све што је чувствепо и земаљско, но самој прпроди већ, подлежало је упливу греха, ваљало је сигурно али лагано да губи свој ду ховни значај; но свакн иут, када је ма у чему духовни значај шрестшшмуа нлчллк л\Урл нејасан био, или смисао и моћ слика, тада се је такво уређење представљало у Јудејству важпо и свето већ с тога само по себи, и онда им је бно закон мртва буква старе обвезе, За то је још у старозаветно доба реч Божија долазпла и откривала лаж, што се распростнрала као да је испуњење старозаветних уредаба, које није проницањем вере у сиасоносни њихов дух оживило, повољно Богу и за човека оправдано. Шта ће мноштво жртава ваших? вели Госнод. Сит сам жртава паљешша од овнова и прети лине од угојене стоке, и не марнм за крв Туичију и јагњећу и јарећу. Кад долазите да се покажете иреда мном, ко иште то од вас, да газите по мом трему? Не при посите више жртве залудне; па кад се гадпм; а о младинама и суботама и о сазивању скунштпне не могу подносити безакоња и светковине. (Исаија I., 11—13 ) Сва та мртва јудејска веровања продреше н у хришћанство. Продреше неприметно, али се открише са свом својом псквареиошћу и опасношћу с тога, што изврташе смнсао целог самог закона или целог старог завета и суштпну спасоносног оправдања — као и са свом дрскошћу и упорношћу, јер се држаше само букве св. ппсма а бише васпитанп п приправљени за цело време постепеним углуп-