Srpski sion

Б р . 26.

„СРПСКИ СИОН.''

нама, на основу свега тога држим да не ћу погрхгешнти ако речем, да ни једна икона крштења Хрнстовог не треба да буде без лика анђела на њој. Према томе. на икони крштења Христовог не мора бити нерсоннФикације мора ни персони

Фикацпје Јордана, ни групе света, а може се изоставити престава Господа Саваота, или његове ријечи. Све ово служи само за допуну главне мисли, подиже живост слике, и као такво имаде тек подређени значај, те није сопсИпо зте ^иа поп

(Свршиће се.)

славено-сербске" наказе у српскош говору и писшу. (На част Његовој Светости патријарху српском "Ђорђу.) (Наетавак.) њу п писању именица, од којих се ти придеви наставцима изводе, ваља их овако изговарати и писати: божанствен, величансшвен (и величасгагвем), височансшвен (и височаствен), владичансшвен (и владичамс/ш. влад ички), друшшвен, јесшаствен (и ириродни), мноштвени, оиЛински или оиштински, отачлнсшвени (и отач аствени), суштасшвени (или бишни главни). шржанствено (или свечано ), п т. д. 3. Многп и бољп књижевници, а на име духовници, говоре и пигау: величм/е, налич ије, наруч ије, облпч-м/е, оруж ије, поднож ије, подручг</е, сујеверм/е и т. д. Дај да видимо, је ли то правилно ? Речи које се у најстаријим словенским спомениципа пигау : грозднн; оржшнге, пернге, и т. д., изгледају у неким познијим споменицима: гроздћге, ороужме, перћге, (данагањим пак руским правописом: оружве, перве). Ми Срби и говоримо и пигаемо данас: весеље, грожђе (гроздје), наличје, наручје обличје, облучје, обручје, оружје иерје, иод ножје, иодручје (иодручник, — ица а не „потчињени" ; у иодручју друге власти а не „под ведомством друге власти", јер „вђдомство " је реч руска — јигтзсИсИоп, ге$$ог1, с1ераг1етеп1), иралноверје и иразноверица (јер соун у ст. слов. значи иразан, шагиш) и т. д. Наиомена. Изузимају се оне речи, које су нам из српских словенских (србуљских) црквених

речима кач-есшво (как-), колич ество ■№> V,-' (колик ), оишш ество (од ст. словен. пкгштЈ. = опгат или оић-) и худож-есшво (ст. слов. хждожћетво од јсждог — ием. ћапс11ип%) ваља напоменути, да српске речи не морају увек имати једнаке наставке са „црквеним словенскима", на пр. слов. качестко — срп. каквоЛа ; слов. колнчество сри. количина или коликоНа ; слов овц | јстко = срп. оиЛина или оишшина (рус об1Цина), слов. отеч-ЕСтво — (мимо отач анство и отачасшво још и) отач бина слов художество (ст. ^ждожћстко, ул.дожмшш., хљдог је немачког порекла: ћапс11ип%, с1ег <?е$сћгск1е) = уметносш, а вештина = с/.аз кип$1<геиоегће, јер нагаа реч вегишак значи у народном говору с1ег %езсћпИе код правника с1ег $асћуег$1апс1Г<ге; вешшина знакн у нар. говору: ^езсћгскИсћке-Ц, теи1ег$сћај1. Па тако и слов наслед-пје = срп. наслед -сшво\ слов. п{ЦЈ-брл = срп. нећ ина (пешт-); слов. челок-ћч-ескх = срп. човеч ји (а у Руса се налази человђч1 >и. и т. д.) 2. Исти ти духовници и неки књижевници говоре и пишу и иосвојне и.ли имовне иридеве , изведене од нанред наведених именица, а на име: бож есшвен, величесшвен, височестовеи, владичесгавен, содруж ествен, јестествен , множесмгвем, општесжвен, отечествен , сушт есшвен, торжесигвеи, художествт , и т. д. Према показаном исправном изговара-