Srpski sion

С тр . 496.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 31.

многобоштву и додала његовој снажној ФилосоФијп облик и авторитет релнгије, могла допринијети да се хришћанство што брже рашири и осили; али, у исто врнјеме, одбацујући главну мнсао хришћанске вјере, аријанство би учииило бескорисном и саму нобједу њену и смијешало би хришћанство са оним помућеним вјеровањем, од кога се пе могоше сачувати ни еами нехришћани. Имајућн нред очима те комбинације, лако ћемо појмити какве су пеобичне мјере нужне биле против аријанства, и како је бно велик геннје човјека, који је више него ико други. поразио ту нову секту, која се често користила покровитељством и саучешћем самих свјетских владалаца. Од Аријевнх списа није се ништа сачувало. Побједиоци уништише све, што их је могло потсјетити на њихова нротивникн; но оснивач тако распрострањене секте био је човјек, који је, не осврћућп се на вишекратно ироклетство, знао створпти себи знатну партију у народу међу епискоиима и на двору царском, н који је посијао раздор у побједоносној онда црквп, био је без сумње одарен свима својствпма чувеног сектатора. Тим већа слава припада његову противнпку, који остаде побједитељем, без обзира на заштиту, коју је посљедњи пмао код свјетских власти. Св. Атанаспје постаде предметом зависти и клевете, какве само може нодметнути партајичнн дух. Не окрнвише га само због заблуде, већ и због прпјеступа, — и то каквих пријеступа ? Због убијства насиља, врачања ! Оправдан јавно на сабору у Тиру, он је ипак, лишен сана, као кривац, заточен у Триру. Ослобођен тамнице старијим сипом Константина Великог и ње говим насљедником, њега опет прогна Констанције, који подијели државну унраву са својим најмлађим братом, који је псто тако био нрпвржен православљу, као што Констанције аријанству. На скоро међусобнп ратовп, који се породшне између Константинових синова, уплетоше политичке интересе у препирке о вјери. Западни император би убијен од Магпенција. који се помоћу војеке попе на царски пријесто. Констанције, да се освети за брата, свргне

Магненција и узе у своје рукс крмило цијеле државе. Одмах за тим, православнп и аријаии почеше једни друге клеветати код императора, због тобожњег договора с његовнм ненријатељем. Египатски ари јанцп денунцираше св. Атанасија, који је имао великог унлива код народа ; онп га оклеветаху, као да је он прије настојао, да посвађа Констанцнја са његовнм братом, п да је писао Магненцију нисма, у намјери да му преда египатску провинцију. Овнм важним потворама додаше још једну, чисто црквену и са свнм у духу онога времена; тврднше на име, да је св. Атанаспје свештенодјејствовао — у цркви још неосвећеној. Осуђен у Антиохији сабором аријанских еиископа, — оправдан у Александрпјп сабором епископа нравославннх, и по ново оправдан у Риму, на сабору, под нредсједништвом папе, — на сабору, чији су закључци каснпје потипсани сабором исгочних и заиадннх епископа у Сардикији, св. Атанасије опет јо осуђен у Медиолану, под уплнвом аријанскпх управитеља иослнје чега је добио од египатског областног управитеља заповијед, да се удаљи са свог пријестола. Док је он оклевао да изврши налог и док је шиљао обрану своју императору дотле је иослано било у Алексапдрију једпо одјељење војника с налогом, да ухвате архиепископа међу самим народом. Св, Атанасије, по својо.ј даровитости као нроповједник, по својој предусретљивости и бризи за сиротињу као архипастир, бијаше доброчинитељем Александрије. Чујмо, шта вели он сам о учпњеном му онда насиљу; у његову причању видићемо, каквим је самоодречењем неустрашиви светитељ стекао себи љубав народа: „Бијаше ноћ, вели он, а црква пуна народа, који се скупио на свеноћно бденије због сутрашњег великог празника. Заповједник војнички Сирпјаннје указа се из ненада с војницима, више од 5000 мо мака, наоружанима голим мачевима, стријелама и копљпма, и постави их око цркве. Држећи, да немам власти остављати своје стадо у такој несрећи, претпостааљајући при том, — да се морам предати опасности нрије других, сједох на своју архијерејску катедру и заповједих ђакону да