Srpski sion

Б р . 31.

„СРПСКИ СИОН."

чита исалам: Милости ћу Твоје Госиоде, ијевати увцјек (89), а народу — да нонав.г»а стихове, и да нослије оде свакн својој куКи. Но зановједиик јурну у цр кву а војницн са свију страна нагрнуше у еветилпште, да ме ухвате Народ и свештенство окружшие ме и молшие, да но бјегнем; ја не хтједох тога учинитн док год не вндпм њпх, да су пзван опасности. И тако .ја устадох, номолих се Госноду и лахтјевах од њих, да се разиђу Мени је боље да сам ја сам у опасностн, говорих им, него да видим ма кога од вас уври-

јеђепим. Најнослпје, некп изађош<\ а други се снремаху да нођу за њима; онда прпстуин к мени неколико браће и свештенпка п пзведоше ме. И тако, кунем се врховном Истином, да сам, без обзира на многобројно војнпштво ко.је је бпло у црквн н око ње изашао пз цркве, под окрпљем Свевишњега. и скрпо се тако, да ме ннко нпје опазпо, благодарећи моме Створитељу, Iито нисам нздао повјерено мп стадо, већ што сам увјерпвши се да је оно пзван опасностн, н сам се спасао н умакао рукама које су биле еиремпе да ме ухвате".

(Свршиће се.)

РИЈЕЧ ПРИЛИКОМ ОСВШБА НОВЕ ЦРКБЕ НА МАШБИНИ (горњо карловачке дпјецезе), посикћкнЕ СИАСИТЕЉУ, & ПА ПРЕОБРАЖЕЊЕ 1885., ГОВОРЕПА Т1РЕД ВРАТИМА ЦРКВЕНИМ.

1Н), хвала 1>огу, доготовљена храма божјег, што га подигосге ви грудом и знојем св ЈЈпјем. Саградисте себи задужбину, да се аа вас у њој ноје литурђија и овога н онога свије т а. Нијесу .јој п.чатна, шгоно пјесма каже, ни од сребра ни олова, ал су од етанца и љутца камена, на ће вјековати, ако Вог да, те ће се и двадесето кољено ваше, као и ми данас, у њој Вогу молити, и челичити се у српској својој вјери нрађедовској. Браћо моја! Г1о храмовима нашијем познаје се, из кога су доба и земана, на њима се види, какви су били они, који су их градили. Да видиш старе задужбине срнеке : високе Дечане, Жичу еедмоврату, Раваницу цара Ј1азе, бијел Хилендар на сред Горе Свете, — познао би одмах да смо царовали. Златни су то били у нагаој нрошлости дани, кад су оне дивне задужбине Богу нодизате, били богме златни дани, ал' на жалост избројани! Сила турска, а јога вигае несло^а и невјера нагаа, поругаи нам на Косову царство, те настагае за Српство црни дани јада и невоље. Са многијех задужбина српскијех срушише часни крст, а нолумјесец усадише, а заробљен Србин у иећине се сакривати и завлачити морао, да се своме Богу помоли и часноме крсту поклони. Порушише звона са танкијех кула, „ђе бијаху куле и кубета, ту дигогае турска мунарета,

ђс с' нојаху пјееме божанствене, ту урличу хоџе и дервигаи," — тако бугари пјесмао оним чемерним данпма, „кад јс сриско нронануло царство". Али свака сила за времена,а невоља редом нде. Дође земан, да и Српство очима ирогледа, да и њега обасја и огрпје сунце. Они тнто остадоше тамо, скочигае н ослободигае се, „очистигае земљу од немила, одковагае крила и мигаице", отегае се и сретно им било; а тужна Босна и Херцеговина нод бл п пм владаром хришћанскијем на брзо заборавила дај 1>оже на све јаде и невоље, што их од Косова као море љуто притискоше. Опет тамо пронојатне цркве, и почињу се дизати на слав^ Богу данас већ нови храмови свеги, богомоље српске, — опет са српских задужбина нроговоригае звона, тито су пет стотина година нијема и безгласна била, — проговоригае сд неколико година већ, и ориће се громко и сазивати народ на усрдну молитву зарад среће Босне поносите и јуначке земље Херцегове. А ми опет само нод моћним жезлом Његова Величанства, немамо се за гато бо : ати ни својој вјери православној, ни својој народности српској. Протпла су она мрачна времена, кад се силом римило и унијатило, срнска је црква данас хвала Богу п еветлом цару потпуно слободна п самостална; ђе је иу;кде и сама држава зиђе храмове Богу, да се у њима прав< славна пјесма и стихира ори. Ни овај храм божји не бн можда