Srpski sion

Стр. 516

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 32.

га снађоше у његову животу, није у етању био е достојном хвалом оцртати строгу једноставност и вриједни, чврсти карактер св. Атанаснја. Св. црква прославља његову усномену, не као успомену нрвих свештеномученика, који крвљу својом заевједочшпе истину учења Христова, већ као васељенскога учитеља и стуба вјере. Он је утврдмо аностолско нредање, које је у њему нагало неподмитљива свједока н кроз пола впјека неуморна тумача, који се никада нпје бојао опасности, нити је клонуо у битци а још мање гордио се својим успјехом. Сасвим је природно, да у дјелима његовпм, писаним под утиском несталности тако дуге борбе, има врло мало моралноиоучних бесједа; али она правила нраветвености, која налазимо у тим бесједама. изложио је св. Атанаснје са хришћанском строгости којој се морамо чудити и која се потпуно слаже с цијели његова живота. Задаћа и познв св. Атанаеија састојала се у излагању и обрани догмата хришћанске вјере. Он је иревазилазпо умове својих савременика и остаје за увијек обрасцем и учитељем православнога проновједника. Остављајући на страну одушевљено нриновиједање његово о својим биједама, које он описује с оним чувством иокорности, с којом их је и нодносио, оставивши исто тако на страпу она мјеста, где је особпто силно избила на површину његова непоколебива воља. не треба да тражимо код Атанасија обрасце нроповједништва, већ се морамо од њега учити строгој тачности и одређености у излагању догмата. Та савршена одређеност његова одговарала је потребама онога времена, кад је хришћанска вјера, ностигавши слободу, стра-

дала од унутрашњих несугласица, када Је неопходно нужно било коначно разјаснити и утврднти догмате, који су, истина, одр жали побједу над незнабоштвом, но које су у самом крилу цркве још са свију страна оспоравалп и темеље им иоткапали. С. Атана сије тако је нотанко исннтивао и претресао сваки ноједини дио вјероучења н с таквом консеквенцијом разјашњује тајне вјере, да ее јавља као законодавац у излагању истина. Она тачност у избору и ограничавању термина и одређења, она ненромјенљнва важност богословскога језика, и јесу одлични карактер, својствени Атанасију, и скривају у себи тајну његова авторитета. Потчинивши све хришћанске нојмове једној идеји о Суштаству Божијем одбацивши, као грешну, сваку мисао, која се не слаже са цјелином хришћанских истина, и поста вивши бездну између Арија и Цркве, он је за свагда обукао православље у оклон јединства а уједно с тим улио је ревност, увјерење и убјеђење најбољим проповједницима свога времена. И тако, правда захтјева, да се иостави он за главу оне велике енохе. На то му дају ираво његова својетва, важнија од самог нроповједништва, а та су: висина духа, сталност у тежњи к једном циљу и важност оних резултата, које је постигао. Рођен за рад и руководство, он ће за увијек остати учитељем и за оне, који га надмашују у приповједништву ; од њега ће добивати своје надахнуће, исто тако, као што је и црква добила од њега символ вјере. Загреб 1891. године.

С руског превео

Јов. Петрсви!, кр. катихета и проФесор

0 ЗНАЧЕ&У И ДРЕВНОСТИ ДЈЕЈСТАБА, КОЈА СЕ СВРШАВАЈУ ПРИ ОСВЕЋЕЊУ ХРАМОВА. с руског превео Григорије А. Николић, богослов.

вед. нов:

о уставу наше св. православне цркве не може се литургија свршавати у неосвећеном храму (Прав. ИспоД 1. одгов. 107). Овај устав није на њему је нечат дубоке древности.

Једном се св. Атанасије велики, принуђен крајњом нуждом 1 ), усудио поступати про') Околности, које су принудиле св. Атанасија да сврши литургију у неосвећеном храму, изложене су у 1-ој његовој Аиологнји к императору Констанцију. Ево између осталога, шта говори св. Атанасије у обрану своју: