Srpski sion

(тр 550.

„СРПОКИ сион. ;

1н>. 34.

риздражеп до крајпостн н П ]>едпоставл,ајућп да је то атентат на његову особу а II немила предслутња, заиовјсдп, да се казне пеки хришћани, који ни криви нп дужни претрнише мученнку смрт. Та околност потврђује још внше сумњу. као да је он у то врпјеме, нпсао св. Басилнју писма. која се сачувзше до данашњег дана, под његовим именом. Врло је велико неновје рење и мржња стајала између њега и ова два млада апостола. У то врпјеме кад је. тежећп да се узвисп над хришћанством каквпм год славним успјехом оружја протпв ненријатељаимперије, Јулијан сакупљао евоју војску и иошао на Иерзију вршећп нутем обреде за умолостивљење н препосећи незнабошке жртве, — св. Василије пролазио је степепе црквепе и јерархлје, н идуће године, кад Јулијана не бијаше више на свијету, посвећен је за пресви тера новнм епископом Кесаријским Евсевијем. Григорије Назијанзин исто тако, усуирот свом колебању, најиослије прими духовно звање, примивши посвећење од руке свог оца. назијанског епископа. Тако се но ново зближише стари другови; они заједпо славише коначно осло бођење цркве од гонителЈа; св. Григорије није се устезао изражавати своје негодовање на богоодступника, доказујући како је велика опасност пријетила хрпшћанству. Васплије велики на протпв говораше внше хладнокрвно, ноказујући тиме сталност п снагу своје душе. Но тај блнјесак и слава говорништва, кому се дивно и његов пре ђашњи учитељ, незнабожац Ливаније, иобудила је завист и мржњу према Василију и у самоме епископу Евсевпју. Утјехом за св Насилија бијаше усамљено уточиште, камо је он чесго одлазно, а враћао би се само онда. да испослује подизање нових обитељи и-да буде у помоћи самому епи скопу Кесаријскому, чије је нодозрење нрема себи иајпослије сретно расиршио Његов уплив састојао се не само у моћи убјеђења, не само у ученоетн, већ особито у дјелима милосрђа. У врпјеме највеће глади у Кападокнјп и Понту, па и у окол иим предјелима, где је одузета свака иомоћ споља, он је тјешио парод позпвао богаташе на милоерђе, раздијеливши сим

све пгго је год имао и побуђивао је друге да дијеле невољницима, без разлпке вјероисиовијести; једнаком дарежљивошћу иомагао је и Аријанце, н Јудеје и незнабошце По смрти Евсевнјевој, изабрап буде он на кесарпјску столнцу на којој се кроз дванаест година као мпгрополит Кападо кијекп борно. Његов живот не предетавља нам жестоких до^ађаја и несталностп, каквих су^реташе у животу св. Атапасија, св. Златоуста п других; већ нам он улива дубоко уважење према сталности његове добродјетељи и према његовом чудном генију. Св. Ваеилије био је заиста правн еванђеоски пастпр, отац народа, пријатељ несретпих, у вјери сталап, а у дјелима милоерђа неуморан. Љубитељ иростоте, која бијаше спојена еа еиротињом, носио се скромно, хранио се само хлебом и свје жим воћем; а еве имање употр^био је иа украшавање Кееарије, Он је подигао дом за странце са убожнпцом, коју св. Гри горпје Назијанзпн назива дј )угим градом, — и подпгао је много радиовица и школа Слнјепа оданост Валентова Арпјевој јереси често је грозила оиасношћу Архиеиискоиу Кесаријском; али се он не покорп царскому преФекту п презре гњев самога императора. Црквени историци веле, да онда, кад се Валент епремао да изда указ о изгону св. Василија, да му је сни оболно; еветитељ се помолио, — и днјете оздрави; али кршген касније лрпјанцем, опет се разбоље и умре Додају, да онда, кад је пмператор хтио да потпише указ о изгону Василијеву, перо се трипут ломило. Једпом је св. Василије нрпмио Валента у цркви, п иза завјесе дуго с њим говорио и успио умирпти гњев његов кротким али и чвр^тим доказима. Касније је ев Архпепископ морао често ступати у борбу религијозну не само у својој области већ и на цнјелом истоку. Но за нас је корисннје да вндимо, како је он поучавао спромашне грађане Кеса рнјске, како је поди.зао ум њнхов к Богу посматрањем нрироде, тумачећи им чудеса стварања. увијајући у једноетавне и убједљиве ријечи своју вјештину ученог про поБЈедппка, којп се изобразпо па атинским школама. Бесједе његове о етворењу и