Srpski sion

Ст; . 682.

„СРПСКИ СИОН."

Б Р . 42.

буде тсмељем социјалнога усгројства цркве и да је он положен баш у Риму, у особи римскога епископа, јер изван Рима нема ничега, што би налик било на врховно главенство за васионску цркву. — Но народ од сто милијона нолазећи у свом суђењу о религиозним питањима, не од идеја, већ од устројства нравог црквеног живота рећи ће, да премда је тумачење г. Соловјева врло оштроумно, али је одвише философично , да, ако живи непрекидним предањем, онда и схваћање наве дених ријечи мора имати своју непрекидност, а свако мудровање биће самовољно и неће нас моћи убиједити. А историја нам свједочи, да послије Апостола није остало ни најмањег грага ма какве самовладе у цркви; кад би она била божаствена установа она би се без сумње сачувала или у правилима, или у каквом год богослужбеном чину или свештенодјејству. Међу тим — ништа сличнога нема; ми видимо са свим противно. У апостолским правилима, којима се црква васионска управљала за прва три вјека свога оистанка и која послужише за почетак каснијем развићу каноничкога права, питање о прејемству апостолскога рукоположења и управи црквеној рјешава се врло просто и јасно, без сваке двосмислице и неодређености. Мјесто једно личнога рукоположења узакоњује се саборно, мјесто једноличне власти узакоњује ее уирава исто тако саборна. Првг.м, као нсточним правилом, установљује се, да епископа рукополаже „сабор епиокопа " два или три епископа, које се непрекидно продужава у цркви источној; правилом 34. и 37. узакоњује се норедак саборне управе, при чему је нравилом 34. положен био темељ развићу каноничке власти главних епископа у сваком народу н у етројству јерархијског јединства у особи првога међу нрвима. Кад се тим прави лом установило, да „епископи сваке поједине народности (предјела државеј морају познаватн најпрвога међу њима и без његова знања ништа не предузимати; а тако исто и најпрви међу њима нек' не предузимље ништа без знања свију епиекопа, особито у питањима, која се тичу

цијеле народне цркве,' 1 — то су се истим тим правилом узаконили одношаји и међу најпрвима епископима, и „најпрви епископи морају знати првога међу њима и еа савјетом њиховим, имају се рјешавати питања, која се тичу цијеле цркве". У мојој књизи („0 главенству папе") било је већ доказано, да је црква васионска до сљедно ишла за тим, да оствари то јединство, па ако је престала, то је једино кри вицом римских епископа. Канони васион ских сабора признали су им првенство и старјешинство, али то каноничко преимућство није им давало никаквих искључивих благодатних нреимућства свештенства. Свети Лав, премда је и био штован на IV. вас. сабору, као прејемник аностола Петра, но он није усљед тога постао по епископству над осталим епископима, већ се је сматрао исто онаквим епископом као и сви други.*) А од времена папе Николе I. под каноничко преимућство стадоше подметати право божанствено; папа се поче сматрати првим и најстаријим епископом не по саборном одређењу већ по божансшвеном ираву; а заједно с тим нромијенила се битно и његова јурисдикција. Кад се он сматрао најстаријим по еаборским кано нима, он је потпадао под њихов суд ; а кад се сматрао најстаријим по божанственому араву , то сама логика захтјева, да би он потпадао једному божанственому суду, као што је најпослије послије кратке борбе са саборима и признато папи: „папа је над саборима и не подлежи њихову суду." У томе }е лежала прва и главна узуриација т. ј. самовољно присвојење римским епископом оне власти, која му не припада. Друга, као носљедица прве, састојала се у томе, што су папе присва*) Света источна дрква, премда високо штује светога Лава, папу римскога, ипак се тропар, који је суштина свију остадих славопоја, спјеваних дотичном светитељу, узима из опћег Минеја, т. ј. тако је састављен, да се промијенивши име, може појати исти тропар и поју га и у славу других светих, сличних св. Лаву, а на име : преподобному Тео®ану (епископу), преподобному Јов. Дамаскину (пресвитеру), ироподоб. СтеФану Саваиту, а и српском св. Сави и др. На пр. „Православ1л насшавниче" и т. д. (20. Фебр.) Да је источна црква заиста сматрала светога Лава темељем и главом васионске цркве по божанственој уетанови, она га не би упоредила са св. Јованом Дамаскином, простим пресвитером Јеруеалимске цркве.