Srpski sion

Б р . 42.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 677.

но заиста у жалосеом но поред тога и смешном облику. Тако тих живот верних, па ипак му је даван најподлији прекор, на име: што хришћани нредстављаху себе углом цркве Христове, дало је повода клевети, да се хришћани боје света, да им је начело, које се не може произвести; што се хришћани називају између себе братом и сестром, и то је изазвало раФинирано и иодло тумачење; а вера цркве, да Господ у тајни св. причешћа даје вер нима да једу његово тело и крв, изазвала је ту ужасну клевегу, да хришћани за свршавање свога богослужења убијају и једу децу. Међу тим чудним и разним преставама незна^огаким о хришћанству најрадије изнашаху, да се хришћани клањају крсту, на ком је прикован човек са магарећом главом, кога они истицаше за Бога хришћанског. Један незнабожац о хришћанству овако говори : „Они по ма каквом убеђењу дају ноштовање нрезреној скотини, која је код њих освећена глава." (Муноције Феликс.) У Картагини у то време један Јевреј, који се бавио са продукцијо м зверова за поругу хришћанства нрикује на зиду куће своје слику, која је предс т ављала таког Бога. (Тертул. Апологетика 16. гл.) У каквој ,је неразумној основи лежала та језичничка иредстава о Богу хришћанском, данас се већ не може истраживати, али Тацит и други стари писци говоре, да су на против Јевреји одавали поштовање магарцу. (Тацит 5. гл., 4 ст.) И за то што су у старо доба мешалн хришћанство са јеврејством, вероватно је, да је тај обичај из зависти принисиван хришћанству. И васпитаници императорског завода слушали су о тако изнешеној вери хришћанској, и ето видесмо да је један од њих да би исмејао свога друга хришћанина Алексамена, нацртао га пред крстом, на ком је бпо прикован такав Бог. Но ту цељ, да досади Алексамену, није постигао, јер је Алексамен у својој соби на зиду дубоким урезом наиисао, да би сваки могао видети и прочитати: „А1ехатепо5 ћЈеПз" т. ј. Алексамен не обзирући се на све то веран је своме Господу. Он беше тога

мишљења као и један знаменити црквени писац, који је на изазивање једног језичника одговорио: Господ и Сиаситељ наш И. Христос ћутао је, кад су против њега износили лажне сведоџбе и није се правдао кад га оптужише, јер је знао, да живот и дела му силније говоре за њега, него ли реч, коју би изустио за опровржење лажних сведока. Не обзирући се на грубу силу, на јавне и тајне нападаје Јеванђеље ипак празнује и цвета у Гиму, обухваћа лагано све слојеве, и палате и колебе, и ето као што видимо по Алексамену обухватила је и омладину римску, која се учи сред силе језичничке, сред раскоша римског цесаризма Хришћанство тога времена са правом може довнкнути језичницима: „Мн — од јучерашњег дана и данас већ напунисмо цео ваш свет." Не51егп1 5ити5 е1 уе51га отша 1тр1еу1 тиз. (Тертулијанова Анол. 37. гл.) Црта?ући жпвот младе хришћанске цркве, посмотримо из каквих је слојева римске онштине нашло хришћанство себи приврженике Многобројни натписи а с њима и разни цртежи нађени у катакомбама дају могућност, да се у том погледу пз ради веран закључак. Најрадије се изражавају светски историци да је елеменат, у ком је проповед јеванђелска нашла одзива, био састављен из пролетеријата и робова и да се тек у III -ем веку хришћанство узвисило из те СФере у вишу класу. Но споменици у том иитању иредстављају нам са свим друкчије ствар. Од њих дознајемо, да основ римске цркве не беше у пролетаријату ни у робовима, но у оним слојевима градских становника, који се растужигае над моралним и религијозним падом старога света, и по иагаем мигаљењу ирви носиоци и представннци хригаћанства у Риму нису били истина религи.јозно и морално опала римска аристокрација, но нису били ни пролетаријат него здрав елеменат, сталеж нижег грађанства, који нису лигаили себе „чути недостатке времена и примити средство за спасење." Са тим сталежом нижег грађанства, хригаћанство је с успехом продрло у све сталеже тако, да у 200-тој години има већ тврд наслон животу свом.