Srpski sion

(Јтр. 678.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 41.

Пиљарица, занатлија, нрезренп кртмар седи у црквеном скупу са знатним женама римске аристокрације, са имнераторским чнновницима и Официрима. Знатно лице, које у цирку из сенаторске ложе исказује своје меродавно одобрење рукопљеоом нристуна трапези Госиодњој са носледњим

слугом цирка, који ду.кност кочијаша врши. Имена славних правника, имнератор ских курнра, нреторијанаца тпбуртинских врата, ко.ја су и ап. Иавла затворила, налазимо у званичним спнсима римске хрншћанске цркве. То нам све сведоче и разни натпнси па сноменицима

(Наставиће се.'*

РЛЗМИШЈБЛБЕ НЛ ДОГЛЕДУ НОВОСАГРАХЕНЕ ЗГРАДЕ ГИШНАЗИЈСКЕ И БОГОСЛОВСКЕ.

; 4.1К еимар отиочину; зидар ]е уморан шрснустио чекић п мистрију, дунђерин брадву своју, на п сви остали радени ци и надничари не раде већ више — го1Ј товп је зграда, задужбина браве АнђелмЛа, највећа, што је још остави након себе народу свом српеки Митроиолит. Готова је, ето, та дивна зграда: гултазијаи оогословија, п са звоника већ се разлеже у своје време нознати весели звук старога звон цета — амаиета задужбпне родољубивога неумрлога Димишрија АнасшасијевиЛа- Са ■ бова. А пад зградом том као да видљиво држи разбуктелу зубљу своју ђеније просвете! (), када би позвани мужеви увек брижно водили бригу светлости ге. како би њене зраке све већма и већма н све даље и даље допирале у све крајеве, где се српски збори и дише, како би и Србин већ једном пошао упоредо са народима, који живу око њега! И, о када би сваки српски син, који ускрочи кроз широке двери нод окриље те светлоети, под окриље науке проевете, напретка — добро иој мио и имао увек на уму, е му у тим СФерама ваља орно и вољно норадити не само за своју личну будућност, него уједно и за добро народа сриског, народа свог! — Али добар је Бог, и Он се не ће на нас вечито гњевнти — ... Гледајући ту нову зграду бавио сам се у мислима нарочито са богоеловским заводом. А размишљајућп о леној будућности тог драгог чеда наше крваво стечене автономије. одведе ме некако и иехотице моје сећање у скору прошлост његову, а нарочито у оне дане, нгго сам их и ја.

провео као карловачкп богословац. И пред мојим душевним очима нролажаху редом све ноједине Фазе, сви ноједини моменти тог нериода живота ми земаљског На жалосг морам рећн, та ме усно мена није могла да доведе у онаково расположење, у какову се налази онај, који може таком прилнком дарекне: „да дивни лп беху тп моји данци. да много ли зара дих ја у њима!" Јер то премалеће мога жпвота не беше исткано ни преткано ча рима, на којпма би ти око починуло са задовољством — та наша богословија све до скорих времена не беше какав вољно обрађиван и гајен врт, већ беше то не марно напуштен и запуштен парлог Та када се само сетпм у опЛе устрој ства те, нре седамдесетшесте годпне онако жељно ишчекиване „ нове богословије " дође ми увек на намет она мајсторија трговач ка, када на стару, устојану какву робу прилепе нову. звучну „вињету", те ју лаковерном свету намећу као какав ваљан нроизвод. Јер та „нова богословија" за иста не беше далеко умакла од саме оне „старе богословије". И у њој беше бого словцу, „као кад гладан сни да једе, а кад се нробудп, а душа му празна ; или кад сни жедан да није а кад ее пробуди. а он изнемогао н душа му жедна", као што стоји у иророку Исаији т ) Она у самој стварн беше пародија нојма о ново.ј богословнјн, и трошнти онолики грдан новац на пздржавање једног тако трухлог завода, једва ако није значило: „сејати пшенпцу, а трње жетн, мучпти се, а користи не пмати, и стидеги се летине сво.је - ', ') Гл. 29., ст. 8.