Srpski sion

Стр. 680

„СРПКИ СИОН."

БР. 42.

још није иодигнуша. Ту треба још много радити, још много, врло много жртвовати. Док не будемо за катедрама шога за,вода имчли шоЈ .ико људи од науке, да &е сваки имаши шек онолико тсосла пред сооом колико људске силе смчжу, а не буде морао чојединац да се бочи са шри-чешир разновр сна иредмеша; докле ш ј. сва аредавапм не буду сшрого научна, стп, све %е дошле, ио мом мишљењу, биши осешљивих недосша■ шака у богословији нашој. Та задатак је нашега свећенсгва велик и његова је борба са ваљано спреманим иноверним свећенством у многим крајевима тешка, а по гдегде и очајна, па шта ће онда наш свећеник, ако је научио да се тек диви резултатима науке, а није се учио уједно и окретности у вођењу знанственог оружја, што ју даје самосвојно истраживање — а на што одушевљава нарочито пример учитељев? Та — као што рекох другом једном приликом — нами ће заиста тек тада гранути сунце, када наши свећеници буду свесни да они морају „ишу нокорожденн лхллдемцк! нелестиаги* лмека, мич» дл а 1 не/их козрастг5т% во спасенТе", као што то вели св. ап. Петар у својој првој посланици. 3 ) Ми ћемо имати тек онда ваљане, праве духовне вође, када наше свећгнство буде добро имало на уму оне Осијине речи: 4 ) „Када си ти одбацно знање , и ја ћу тебе одбацити, да ми не вршиш службе

бити жељни слокеснаги> и

3 ) Гл. 2,, ст. 2. 4 ) Гј1. 4., ст. 6.

свећеничке." Наше ће свећенство тек онда моћи одговорити своме иозиву и дужносши својој, када буде моћно „и оу-т^ћшати ко Здрлк-ћл\7, Оу-ЧСНТн, И ПрО г ГИКАфк1АС/Л и>влн чати". као што се то вели у посланици к Титу, 5 ) јер баш око нас, па богме и у самој нашој средини „с8т г /. лгнози непокорики, с^еслокцк!, н оу*мол\ж нрелфени, н^же нодоваетх оу*ста заграждати; иже кса дол\к1 рлзкрлфак>тх, оу-чафе, иже не подоваетх!" Нами ће бити добро тек онда, када наше свећенство буде „пред Богом за народ и ствари његове јављало буде Богу, и учило га буде наредбама и законима његовима, и иоказивало .му буде иуше. којима му ваља иЛи и шша му ваља радиши ", као што то стоји на једном месту у Мојсију. 6 ) Ми ћемо тек онда имати ваљано свећенсгво, када оно заиста буде имало „солк кж СЕВ-ћ", и буде тежило за тим, да са разлогом важи за „ск-ћтх л\(р$." Да, да наше ће свећенство тек тада одговарати своме светом позиву и ми ћемо се тек тада моћи с њиме ионосити, када оно буде у сваком погледу савршено, узо рито ;— а таким ће га учинити једино вигиа наука, до ко.је ће опет доћи, ако га томе буду и обучавали људи од науке. И опет велим: ако смо озбиљно ради —• а о том већ нема сумње — да наша богословнја у Карловцих буде школа знања, онда нам ваља на њу још много жр твовати! Огаеслав.

5 ) Гд. 1., ст. 9—12. 6 ) II., гл. 18., ст. 19—20.

ЗНАЦИ ПРШ ШСТОВЕ ЦРКВЕ. (Против учења Вл. Соловјева.) (Наставак.)

еоретичко утврђивање свију тих новотарија слиједило је тек после тога, како су случајно примљене и ушле у обичај, т. ј с ночетка су на њих привикивали а касније су тражили за њих теоретичког разјашњења и осиова Г1ри томе, као што обично бива код ра сколника и јеретика, изнимке пређашњег живота постајаху законом, а што је ирије важило као закон, то се испуштало

или са свим забрањивало. Тако иа пр. крштење облпвањем допуштало се у древ ној цркви као изнимка само за боне, а крштење погружавањем било је законом, а у латинској цркви, обратно, погружа вање постало је изнимком а касније је сасвим изашло из употребе, а крштење поливањем постало је законом. Уричешће нод једннм видом било је изнимка а под оба вида закон а у латинској цркви —