Srpski sion

±>р. 42.

„СРПСКИ СИОН."

С тр. 679.

као што то каже пророк еремија 2 ) Над њом беше. једном речју, небрижљивом, нехатном руком „с више" раиастрт суморан вео очајне тмине, под којим лено лебдијаше дух дремежљива немара; нод којим беше — да се изразим са нашим митроносним Његошем Ка' кад зраке умру на планину, Кад утоне сунце у пучину. А ко зна, како ли је све до лањске године изгледао расиоред часова тог нашег јединог вигиег завода; ко је слушао, како се тада у том вишем заводу поједине сту дије у главном нису иредавале , него се тек задавале иоједине лекције : ком су уз то знане још многе друге појединости (нешто ме уздржава да их овде све ређам) тај ми свакако не ће рећи, е претерах у горњим својим речима. А и не кажем то ја усамљено Та већина богословаца тога доба опажала је јасно и теретно је сносила недостатке тог училишта. Та многи се ту дух бунио, што га ни чим не задовољавају; многи је гледао са огорчењем на јадни одношај између својих снособности и онога, што с њима зарађује; многи се мучно борио са својим индивидуалитетом, што га амбицијозно гоњаше да се међ првима напаја на изворима науке; многоме лежаше као сињи терет на срцу што тај занемарени завод, у ком угаснуше сви виши пдејали, и свака агилност, не могаше да нрошири наш богословски видокруг, не могаше да унапреди наш душевни живот нити моћно да уздигнениво наших интелектуалних способности ! Јер заиста ту се не могаше да задовољи ни дух, ни осећаји, ни чежње. Да, да; црне беху прилике тога доба у богословијп карловачкој, а све са немара тадањих меродавних личносха •• , које ју, као што то јасно беше, сматраху тек као неко худо пасторче народа нашег, и — док су око ње разноврсне пропаганде држале разјанљена сво.ја прождрљива зјала — од ње као да су хошимице изолирали све, шшо би ју било могло да унаиреди. Тако беше некад. . . А Боже мој, еда-ли се то на стогоди2 ) Гл. 12., ст. 13.

шњем земљишту гимназијском, са финиксом гимназијеке зграде, рађа у новим нросторијама богословског училишта и нов дух, нова ера и науке богословске у нашој цркви? Свиће-ли и њој зора? Је ли ту већ ора, која доћи мора? Тако се питам. А на та ннтања као да ми одговара неки унутарњи тајанствени глас: „Да, у богословији карловачкој почиње нова ера; њојзи свиће зора; ора је, која доћи мора!" И заиста, када узмемо у обзир — крај више других јаких сведочанстава — да за катедре тога завода ступа уз лањске нове снаге (Јакшић и Грујић) нами са богословских му радова добро познати протојереј ВучковиК и свршени студента московске духовне академије, Зеремски тада нема сумње, е то нека вољна рука прегну да родитељску води бригу око тога нашег јединог и тако важног вишег училишта, те, дакако, такав озбиљан рад и не може остати без својих битних приметних последица. „Па је-ли то сада већ крај питању о тако нужној реФорми наше богословије? Јесмо ли на том пољу већ једном на оном жељеном ступњу, на коме се налазе слични заводи наших иноверних суседа? Јели то већ доба, када ће се и на нашој богословији гајити знање и наука , те хоће ли већ једпом то мнло нам јединче слати народу нашем способне свећенике, врсне пастире бодре чуваре, који-но ће свагда и хшеши и умеши да нас узимају у закриље сво.је обране, какову може пружити једино мудрост и умење?" — тако ће ваљда нремишљати многи иосле мојих горњих речи. Нека ми је штов. г. уредниче, дозвољено да на то одговорим у ступцима овога цењенога листа, ма и у кратко. Нема сумње, да напредак наше богословије, као и сваког иног просветног завада, зависи у првом реду од проФесорских снага. Али што год је до данас на том заводу чињено у том погледу, то је — по мом немеродавном мишљењу — тек камен до камена у шемељу , а сама грађевина, онака, какву је многи себи замишљамо, и каква нам у опће и треба —