Srpski sion

СТР. 22.

кроз хуку и оуку гласова лажи, притворства п нрепредености овога свијета и донре до ушију Богом дароване ми пастве моје. Да ,1и ће она чувшн глас пастира свога поћи за љим, н одвратити се од иримамљивога гласа ђаволскога. Да ли 1>е ријеч моја учнтељска бити довољно загријана љубави пебеском, да нробије ледену кору невјерства и равиодушности вјерске, коју западна назови-култура уноси кроз извјесне проводнике у више слојеве парода нашега. Да лп ће ријеч моја битн толико озарепа свпјетлошћу небеске науке, да разагна са непознавања закона Божјих и прнродних раснрострту таму празновјерице у маси народној. Да ли ће битн у мене толико окретности и вјештине, да у борби са антихристом успјешно употребим оружје непобједимо, што га црквп својој даде Божапственн основатељ њезпн: на зл»Тм, и иа скорппо, и на ис 10 снл$ вражн« (Лука 10, 19). Да лн ће бнти у мене толико мудрости, да ли љубави и ревности апостолске, да будем „вс 'кл1& кса , да вслко н^кктл спасб" (1. Кор. 9, 22). Хоће ли бити у мене духа Навлова, да могу са радоснима — радовати се, са тужнима — туговати; да послужим свпма: једне да тјешим, друге да обавјештавам, да с кцотостТн> — карам и иријетнм, а сл вслкнлгл оученплгл н долготерггкнТшх (2. Тим. 4, 2) молнм ... да све поправљам, а никога не вријеђам у људском п хрншћапском достојанству п>егову. ..?Дали ће свагда живот мој п поука моја бнти у унутрашљој ха}»монијн међусобпој, да нб каки>, иннлгл пропок-кд^А, салгл нбК/Иочилгл б8д§ (1. Кор. 10, 27)? Да лн ће ... ? Не, на та пптања не знам, не могу сада дати одговора другога, до лп да приклоним кољена срца мога, да сузама пемоћи своје завашш: помозите, нодржите ме, свети оци, да сачувам залог, испуним обећање и]>ед Богом и нред ц1гјелом црквом дано, јер страшна је еванђелска слика још

страшнијега суда БожЈега, на којсм се за свако слово празно (Мат. 12, 36) даје одговор! Да големе туге моје! Како да се не потресе елаба и немоћна душа моја узнмајући на себе одговорност за толике стотшге хпљада данас поверених јој чеда духовних, када чује јасни глас апостолове опомеие, да сваки иоједини треба со стра\-олгл сод'кливатк спасење своје (Филип. 2, 12). 1("ако ћу да ступим прсд лице нсумитног судије свију иас. Како ћу да нрпведем пред судиште његово достолни његово, људе његове. Да ли ће дјела моја моћи дати ми смјелости те, да заваппм поносно и отвореио пред ираведним судијом Христом: « азх и д'ктк|, гаже лш дал-л встк Богх (Јсвр. 12, 13), и „и\-ЖЕ дала еси лшк со^)ани\"л и нпктоже ни\-& погнке." (Јов 17, 12) Те и такве мисли обузимају цијело биће мојс и под терстом њиховпм клонуло бн оно слабо и немоћно, да није Духа светога благодати, који немоћ моју кријепи, празнину душе моје испуњује и који ствара у менн хрншћаиско увјерење чврсто, да искрена, несебична, одлучна воља човјечја здружсна са вол.ом Божјом нобјеђује свијет. то увјерење кријеии ме у иемоћи мојој још и поуздање у моћ молитве хришћапске, која много може када потиче нз с])ца праведника. Уз ријечиблагода])ностн притичемк Бама свети оци са молитве топле великим гласом: молите се за мене, млађанога неискуснога б])ата свога, да ксмитса вх сила Хрнстова (2. Кор. 12, 9), да не живим ја, но да живи у меии Христос, Божја сила и Вожја премудрост; помозите ми у молитвама за ме к Богу, да се избавим од оних, који с-е противе Христу, да служба моја буде но вољи светима (Рим. 15, 30—31), освсћена Духом светим (15, 36), како би могао удостојити се утјешнога гласа судије вјечнога: раке влагТи и к^крнми, внидн кх радостк Господа твоега. (Мат. 25, 21)

Џх ;шм неким обичајем, илн несрећннм . удесом навикао се наш парод. да од спољаппБих прилика н акцидеиталних

околности очекује срећу и нанредак у животу своме. Осећајућн се незгодно нри садашњим својим прнлнкама, у место да сам, у свој целини својој прегне и својски