Srpski sion

Б р. б.

„СРНСКИ СИОН."

Стр. 85.

Божјој. Имајући извор живота свога у Богу, човјек је иа брзо ио иаду свом осјетио пемоћ своју, која је породила у њему живу н иеодољиву чежљу, да се и опет сједипи са извором живота, са Богом. Својом снагом успоставити нануштену веру са Богом, није могао човјек, а он то није ни знао, н ако Бог ппје далеко од њега. (Дјел. 17, 26, 27.) Што није могао човјек слаби, учинно је, ио пеисцрпимој благости својој свемо-

гући Бог, те је јављајући се /иногочдспгк и /ИлогоцЈврлзн-к кроз нророке, кх посл-кдок/, днји проговорпо нам кх скигк (Јевр. 1, 1.), који је као шгслгкстилши сместио се у уске границе тијела човјечјега ваилотивши се од Духа светога и поставши човјеком од облагодатствоваие дјеве Марије. Стара веза обнови се славно! Небо и земља ујединпше се дивио! Бог н човјек измирише се у вачовјечеиом Снну Божјем.

(Наставиће се.)

СПАСАВАЈМО НАШЕ ШКОЛСКЕ ЗГРАДЕ! (Иорука дрквешш општинажа у Троједници.)

1колски закоп од 31. октоора 1888. _ Ј дозвољава, на темељу закона земаљског од 14. маја 1887., да „Срби могу о свом трошку подизати п уздржавати евоје автономне школе". §. !17. истога закоиа установљује, да ће иадлежна нолитичка област прве молбе истражити, „далипостоје уветизаредовито нздр;кавап,е такове (автопомие ерпске) школе". Ирви увет свакако ће бити школска зг}>ада. И ради тога иоручујемо иашнм црквеним општинама ово: Мпоге школске зграде са околним земљиштем, и ако Фактична својина српских иравославних црквених општина, унесене су у грунтовницу као „школа", „учиона" и т. н. Тиме су те некретнине изгубиле карактер инаслов црквено-општинских носеда н својнне. А то значи: иису грунтовна евојпиа и властитост црквених онштина, као што у истини ,јесу, него може нолитичка ошнтииа право својипе и властитости иа те иекретшше виндиковати и присвајати себи, тим више, н!то би могла нозвати се и на .чиогогодпшње уживање тих некретнина, а напме од времена, од кад се школе нокомуналише. Гада је већнна црквених ошптина учинила 1 )опа 6с1е — у доброј вери — не слутећи онасност за своје право влаетитости, ту погрешку, да је ћутећки уступила иосед тих својих школских некр(;тиина политич-

кнм онштипама, пе тражећп за исте нити какву најамнину, не учинив иити иначе са нолитичким оиштинама какав уговор, којнм би нолитичка онштина имала у свако доба иризпати п властитост и посед црквене општнне на те некретнине. Та се ногрешка учииила из разлога и побуда разних. Ту је била непажња, а можда и немарност; ту је била бојазан, да се не би морала градити иова школа, а нонетде и најивност: зашто да нам код готове школе илаћа иолитичка општина иајамшшу, кад то пада оиет нама на терет. Две су, дакле, ногрешке учињене: 1.) пронустила се груитовно осигурати влас т и т о с т црквених општина на школске некретнине н 2.) пропустило се уговором н најамннном осигуратп ираво поседа црквених ошптнна на те' некретшше. А то ево може Да се иснречи и да нам се освети ири потраживању својих автономних школа. Ради тих погрешака моглн бисмо да за навек пзгубнмо некретниие, које су биле наше, које су несумњиво још и данас паше. Кад бн која наша црквена општИна „ставила захтев код надлежне нолитичке областп прве молбе, да се у њеном месту устројн сриска автономна школа", ирво би иитање било: имате ли школске зграде? Ми би в.есела срца иоказали на ноетојеће зграде с уверењем, да су оне својина и дедовина сриска и црквена, јер еу на црквеном