Srpski sion

Стг. 84.

„СРТГСКИ СИОН."

н-ћшнФ/иа к-ки/к (Тит. 2, 12), да и онога ншвота и блаженства будете причес-ници (1. Сол. 4, 17), гледајући лицем к лицу савршенс-тва Божја! (1. Кор. 13, 12) Љубазни моји! Не могу да затајим да и сада, послпје измољене и па моју главу низведене благодати Божје, иослије толиких п толиких поздрава од општина црквених н појединих високих и милих ми лица, послије снажних радости усклика са свију страна — осјећа душа моја немир, зебњу и страховање неко, које као да ме за час оетавпло бјаше. Знамја добро, даје епископство 1Ш благодати служба врло висока, по сврси својој спасоносна, по даним средствима тајаиственим — неодољива; ну знам ја и познам врло добро немоћ и слабостн моје, које ми кажу гласио и јасно, да је еиископство служба тешка и претешка, тим те;ка, што ће у извјесном часу давати се с8дА1|1ел»8 праведнш за иовјерене душе Божје. На кад знам и иознам епископске службе тешко и претешко бреме, а слабости и немоћи своје недостатке големе: како да загупш.м глас савеети која виче: зар еи ти за то вриједан? (2, Кор. 2, 10) Је ли могуће, да ја примајући дужност спасавања стотине и хиљаде Божјих душа, не осјетим грдан страх, када тај страх обузима сваку поједину душу када чини своје спасење? (Филип. 2, 12) Како да не задрхће цијело биће моје при помисли, да сам дужан нредњачити и вјером и љубави, животом, духом и чистотом ме1 )у онима, који здружени вјером н љубави живу живот духован, чист, хришћански? Да, стрепим и страхујем.... али опет .... тјешим, бадрим се и снажнм вјером и надом у милост Онога, Који је по неиостижним путовима Својега благога промисла извео и довео ме на то таким тешким н претешким дужностима и големим одговорностима обиљежено узвишено мјесто епископа Цркве Његове, коју је он стекао крвљу својом: да ће управити стопк! л'.оа г1о словеси ское/и 8, да ће укрнјепити немоћи слабости моје, да ће отворити уста моја, која ће казивати славу и величанство н>егово. Тјепшм се још и тим увјерењем непомичним, да ће ме љубав ваша чиста н дочекати и пратити на стази тој тешкој коју

ми показа нремудрост Сожја: свештенство својом апостолскога прегорења ревношћу у служби својој светој, народ вијерни — својом од јуначких својих ђедова наслијеђеном привржености и оданости цркви својој п])авославној српској. Утјешен и умирен, обадрен и оснажен том великом вјером н надом смјелом, ево ме међу вас, љубазни моји, да вам носећи у срцу свом жарку љубав нрема вама будем и учитељ и паетир и свештеник по примјеру учите.ља, пастира п свештеника еванђелекога. Учитељ ! — Па чему ћу да вае учим, љубазни моји? Какву науку треба да знате сви. Које науке дух ваља да провијава и ирониче и образованпх и необразованих слојева народа нашега духовну заједнпцу? Гдје да траипшо и нађемо знања, које не надима, несозпдла всегда оучитх пикогда пе 31К1А. гдје ноуке која задовољава и умирује ум, тјетаи п облагорођује срце; гдје правила за домаћи и јавпп жпвот нам? Знам ја, да ћете ви, љубазнп моји, на ева та нитања одговорнтп као у један глас: иаука Хрнстова за нас је све. Т о је, што треба да знамо и познамо сви, то је, што једино задовољава и умирује испитљиви ум, тјеши и облагорођује незадово.љно и сурово срце л.удско; те науке дух треба да нроинче цнјело друштво наше и у том друштву еве одношаје натае. На како и откле да ночнемо данас науке те поуку лијетгу, да је чујете и разумнјете сви: и учени и неучеип, и задовол.ни и незадовољни, радосни и тужни, знатни и малени. Не сумњам се ни мало о том, љубазни моји, да сте чули и научили од свештеника својих, да је у низу створења Божјих човјек круна сјајна, у којој одсијевају два најдрагоијенпја бисера: разум и слободна воља или као што ми сви кажемо једном ријечи: душа човјечја, којом мислимо, шта хоћемо. Слободу мисли и рада унотријебно је човјек на зло и брзо је еа неваљала живота и рада нашега потавиило бисерје ума сјајиога н евијетле воље натае тако, да је човјек заборавио био на високо порекло своје п иа високо одређење своје, живећи но својој развратној, а не но вољи