Srpski sion

Б Р . 22.

„СРПСКИ СМОН."

С ТР . 353.

ВАЖНИЈИ МОМЕНТИ ИЗ ИСТОРИЈЕ ЦЛРИГРАДСКИХ ИАТРИЈАРАХА ОД ИАДА ЦАРИГРАДА ДО ДАНАС. (по РУСКОМ.) Од Саве Теодоровића, проФесора и катихете у кр. вел. реалци у Земуну.

Права, власт н зиачај ц->риградскога натријарха. У положају цариградскога натријарха под турском владом пастала јо битна промена. Турци, држећи се општих теократских начела па истоку, иису правили разлике међу духовиом и световпом влашћу (услед чега је у љих и Султап како грађапски, тако и духовни иоглавар). Своје теократске назоре пренесоше опи и иа цариградскога патријарха; јер кад је он био духошш ноглавар хришћана, то но њихову схватању мора бити уједно и светски иоглавар. И заиста турска влада тако и уреди; призиавши му права и власт, која му прииада као врховном поглавару хришћана у црквеним делима, она га учини и грађанским начеоником њиховим, г л а в о м н ациј е, те га у ту сврху снабде са нужним правима и влашћу. На то је побудила Турке између осталога и та прилика, што је за турску владу било много згодније уиравл.атп мпогобројиим хришћанским народом нреко самих хришћапа, т. ј. помоћу иатријарха и потчињеног му духовенства. На тај начин стекао је цариградски патријарх за турске управе двојака праваивласт: црквену и грађанску. По томе се и та и друга нрава набрајају у султанскпм бератима, који се издају сваком новоностављеном патријарху. Права и власт царигр. патријарха у црквепом погледу остала су у главном она иста, какова имађаше и при византијским императорима. Он је врховни духовни начеоник свију иравославних хришћапа у цариградсКој патријаршији. Звање је његово д о ж и в о т н о, јер он после синодалнога избора и потврде од стране турске владе, у строгом смислу не може бити свргнут с нрестола. Узроци за свргнуће могу бити само увреда царскога величапства, одступање од догмата вере и неуредиа управа. Као врховни духовни старешина, патријарх управља преко потчињених му органа и па

основу дотичних уредаоа, свима црквама и манастирима у патријархату; бира и иоставља но својој вољи митронолите и епискоие, услед чсга је турска влада дужна давати иотврду и берате епископима само на натријархов предлог; оп има пазити на владање митроиолита, епископа и свега клира; судити свима духовним лицима, ночевши од митрополита и еиискоиа па све до нижих клирика; подвргава окривљена духовна лица казиама по црквеним правилима и у извесиим случајевима лишава их степена; турска влада у случају тужбе на митрополите или епископе, може их затворити и предавати суду само с приволом иатријарха и у присуству његовога духовног изасланика; патријарху припада виши духовни суд и над световњацима, и он их може одлучити и лишити црквенога погреба. Осим тога цариградски патријарх има искл.учиво прав(ј 'освећује С6: миро и да се користи правом ставр онигиј е, т. ј. да при подизању које цркве или манастира поставља свој патријарашки крст, те да услед тога дотичиу цркву или манастир узме под своју неносредпу управу и ван власти местнога епископа. Најиосле п.ему једноме ирипада право, да сазива саборе из митрополита и епископа патријаршије и да на њима председава. Грађанска права и власт царигр. натријарха су иови појав у источној цркви и сећају у неком смислу на папство пређашњих времепа са светском му влашћу. Сфера грађанске јурисдикције натријархове опширнија је од црквене; он је као г л ав а н ације, т. ј. својих једновераца*), грађански начеоник хришћана не само у цариградској патријаршији, него и у опште евију

*) Турска влада није разликовала нити р-зликује своје хришћанске поданике по народности; по турском схватању, а на основу њихов.ч теократскога назора, сви хришћански поданици, који исповедају једну веру, сачив>авају и једну нацију;те по томе, гурска влада, поставивши дариград. патријарха главом нације (милет-баша), тим самим је потчинила му у грађанским одношајима све н»егове Ј *едноверце, који су турски поданици.

«