Srpski sion

В р . 29.

„СРПСКМ СИОН."

С ТР . 483.

Морамо јој се поклопити, славити ју. Куд иођемо, сретамо иремудрост Божју. Усхићујемо се њоме, хвалимо ју. Сваког тренутка обасипа нас љубав, милост и доброта Божја. И душа се човеку покреће, срце отвара, уста проговарају „ тевј пое.их, тек{ в /1агослов1Ш&, тев^к Б/мгодарил«к Господн, и /иоли/ити са Боже иаша" ! Тако чииити мои;е — човек. Али, љубазиа браћо, нас није одљуљала само колевка родитељска. Ми смо окупани и загрејани и у ковчегу тајне св. крштења. Није нас само мајка притиснула на груди своје, него нас је и црква Христова у наручја своја дочекала. Није нас само мајка целивала, него и црква Христова даровима Духа светог даривала. Нисмо ми само деца родитеља, него и чеда п,ркве Христове. ДБуди смо, ал' и чланови „једне свете, соборне и апостолске цркве." А ова има своју науку, своје законе и своје богослужење. И Срби смо ми — Срби православни. А наша св. православна црква чува непроменљиво, храни као аманет, слуша и врши као светињу ту науку, те законе и то богослужење једне, свете, саборне и апостолске цркве Христове. Јер све што ова учи, заповеда и чини, и све што у њој бива, све је то установио, заповедио и благословио сам Спаситељ, Господ наш И. Христос. Све су то примили у аманет, наставили и очували, а нама предали сабори св. отаца, које ми признајемо као непогрешиве, и св. оци, које штујемо, славимо и светимо као светитеље. И све, што је Спаситељ установио. заповедио и благословио; што су св. оци примили, сачували и нама предали, дужни смо ми, љубазна браћо, да слушамо, поштујемо, чинимо и очувамо потомству нашем милом, ако хоћемо, да смо верни и љубљени, благословени и спасени синови свете нам, најсветијеи најмилије цркве и вере иравославне; ако тежимо, да смо Богу угодни, Христа заслужни, а имена и крви својих прадедова достојни. Па зар да не послушамо ни прву зановед црквену, која налаже: „молити се Богу и слушатп службу Б о жј у сваке недеље и празника"?

Ил' ће ко год рећи и сада: Могу се молити Богу на сваком месту? Нека каже, али, нека не скрива и оно, што му је главно при тој речи. Реци, брате, отворено: Могу се јамолити Богу и без цркве, изван цркве. Рецијасно: Менине требају храмови Божји. Акојијетај, који ту реч изустити сме, а да му срце не задрхће, душа не застрепи? Који је тај, који ће то рећи, — а уједио да појми, да тиме кида везу, која га спаја с' небом; да раскида загрљај, који га приљубљује цркви Христовој, цркви православној, цркви иравославној српској ? Нема ни једног међу вама, љубљена браћо. Сви сте ви верна деца православља српског. А кад се који год нађе, да каже, да се Богу молити може и изван цркве, па и да се клони цркве и храмова божјих, ја знам, да он не схваћа оно што каже и да чини оно, рад' чега му душа тужи, а срце плаче. Томе душа тежи храму божјем, а уста га удаљују од храма. Тај хоће само да надмудри душу и срце своје. Ал' немој Србине мој, немој народе мој! Грешно је такво мудровање; кобно је и опасно то надмудривање! И помолићу се милостивом Богу, да те ослободи тога мудровања, грешног и оиасног. А почуј ме сад. Душа човекова полеће небу, срце тежи Богу, а мисао? 0, она је немирна, нестална, расејана, разбацана, поводљива, окована и слаба на таласу живота земаљског. С' таквим мислима душа се не моли Богу. А такве су мисли човекове нонајвише, кад је у вртлогу људском, мећу људима изваи ^рама Божјег. Ил' зар није тако? Ево. Засео си сам у својој соби, ил' си се повукао у тишину природе Божје, да се помолиш Богу. Мисли су ти полетеле у један мах по свету, по природи, међу људе. Притисла их иомисао на ово ил' оно, како је било, како би било, како ће бити. За иомишљу кренула се душа, потегло и срце. Застрепи душа, задрхће срце од прошлога, ил' иожели да друкчије буде. И ти си се изгубио у тим мислима, откуцајима душе; срце ми се занело за жељама. . . Расејан си и заборавио да се Богу молиш. *