Srpski sion

Стр. 620.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 35.

I 5

СВЕТИ ЈОБАН ШТОУСТ, КАО ПРОПОВЕДНШ. (Наставак.) смрти Теодосија цара скуиа са при- ским вијенцем; она је држала једном руком јестолом царскпм постаде иразна и кате- покров, који је иокривао лијес мученички, и дра патријарашка, год. 397. Синови Теодоси- прошла је пјешице цио тај пут, дуг њејеви, као што је познато, раздијелише ци- колико стадија, до цркве св. Томе, камо јелу царевину међу се. Аркадије, зановјед- је литија доспјела тек о исходу сунца. Ту ник Истока, и то на ријеч евнуха Евтро- ' је Златоуст говорио народу бесједу и, у пија, сјети се Златоуста, и изгледа, да је усхићеиости у светој радости, која је одуто било једино дјело, за које му је народ шевљавала љегову бесједу, осјећају се н био благодаран. Нема сумње, да ће Зла- дјејства исте на потрешену гомилу и свитоуст, по смјериости, одрицати се патри- јетле наде проиовједника. јараштва; и с тога, из једне тајне, по до- ј Но у Цариграду пађе Златоуст пороке говору сабране скупштине, куда је и он Азије, још доста моћне због разњеженог

дозван оио, иредаше га скоро силом Једном одличном дворјанину и једном војводи, који га одвезоше тајно и допратише у Цариград. Еиископска хиротонија Златоустова бијаше свршена сабором Епископа, сазваних ради тога у тај град. Но сви ти знаци поштовања доведоше до крајиости завист њеких чланова вишег духовенства: многи компетептн, прозбама и даровима, тражише прије да добију то достојанство и, кад нису у том успјели, желише, у најгорем случају, видјети то достојанство у рукама мање чувена човјека. Двор, разњежен и искварен, бојао се, да 1.е у њему наћи строгога противника; частољубиви Евтропије на скоро је увидио, да нови Епископ неће пузити пред њим; само народ, не тежећи ни за каквом власти и користи, — само је он један гледао с њеким обожавањем на тога мужа, чија је слава грмила по цијелом Истоку, по цијелом хришћанском свијету. С почетка је моћ Архиепископа била велика; томе је допринијела и иобожност народна и доброхотност царева. Сама царица држалаје себи за част, да иде упоредо са Златоустом у церемонији, кад су се оно обносиле око града мошти једнога мученика. Церемонија та свршила се ноћу, под дивним небом бријегова БосФора, расвијетљених хиљадама ватара. Свети лијес са моштпма ношен је био из главне цркве кроз иподром, у пратњи безбројних свештеника и дјевица, велможа, достојаиственика, грађана и најпослије царице, која је обучена била у царску мантијуј и украшена цар-

двора. Слаби пријемник Теодосијев наслиједио је од њега .једну само страст к сујетиом луксусу. Брло диван опис овог луксуса налазимо ми у проповиједима светог првосветиља. Аркадије јављао се пред нубликомне друкчије него у пратњи тјелесне гарде, обучене у раскошио одијело и оружаие позлаћеним копљима и штитовима. Под кола његова упрезаху се четири бијеле муле, а сама кола бијаху искићена сувим златом и драгим камењем. На императору бијаху богате наруквице, скупоцјено прстење, вијенац, искићен драгим камењем; од драгог камења сијаше сва његова одјећа, па и сама обућа одликовала се необичним сјајем; и на сав тај луксус гледала је из далека гомила народа, кога војници отискиваху. Спаваће одаје, басамаци, дворане царске палате бијаху посуте златним пијеском. Тамо се сваки дан скупљаху велможе, који се јављаху, да се ноклоне ма ком дворском љубимцу. Игре у циркусима, тако омиљепе Антиохијанцима, изазиваху у Цариградујош веће усхићење; најбогатији грађаии пропадоше на њима; а народ је дангубио. Но још више саблажњиви призори бијаху представе с играњем и пјевањем, гдје су се младе женске иоказивале на нозорници откривена лица. Цариград је киптио таквим призорима, којих не би допустили ни незнабошки старински обичаји. Златоуст се трудио с почетка да обузда лицемјерство и распуштеност њеких духовних лица, која су држала код себе инокиње, под именом