Srpski sion

С тр . 736.

„СРИСКИ СИОН."

Б р . 43.

( I

бар наших, учинио. Сувишс, келим, јер оп је 1878. постао нроФесор богословије, а није свршио пети гимн. разред 1874., већ 1873. годпне. Да је 1874. године свршио иети гимн. разрсд, а 1878. био већ нроФесором богословије, била би му и слава већа. Но и овако је велика. Ма госнодин Радик ваљда не сматра смртном увриједом ту погрјешку у години. Ја сам са својим нотписом нустио у свијет, да је госп. Радић нети гимн. разр'ед свршпо 1874 гидине. И то није истина. Он је тај разред свршио 1873. године. Но да ту погрјешку нијесам учинио н амјерно, о том се могао г. Радић увјерити већ из тога, што сам странице извјештаја гимназијалног, а и бројеве под којима се о њему на тпм страницама спомиње, навео са свим тачно. Па кад сам већ то учннио, ваљда тек небих намјерно наводио ногрјсшну годину, кад се у тој години извјештаја, на наведеним страницама, говори о нечем другом. Врло ми је жао што немам сада свог рукописа па да вндим, да ли сам баш ја нанисао 1874, или је то можда у штамнарији, а можда и у коректури, учињено. Рукописа немам, за то примам погрјешку на се. А није ми то ни тешко учинити, особито пред госп. Радићем, који је у штампарији промовисан за доктора, пријс него ли на универзитету и који је „један од најдаровитијих људских синова". Као такав, о томе ваљда неће нико еумњати, могао је он и 1875, па и каснпје, свршити пети гим. разред, а 1878. године ипак да постане проФесором богословије, Главно је, да се погрјешком у години тој нисам одијелио од великог богослова Макарија и министра ТреФора и генијалног Делингера. Нехотице и без намјере какве признао сам у извјештају гоеп. Радићу више славе, него што га иде. Волио бих да то нисам учинио, али волим да сам и то урадио, него ли да сам славу његову окрњио Има нешто друго о чему је г. П. М. требао иокупити податке и на свијет изнијети. Нападнути извјештај о нашем богословском училишту не говори ни једне ружне о госп. Радићу, али није ни имао ништа лијено забиљежити о оним годинама, у којима је госп. Радић био на проФесорској катедри и ректорској столици у овом училишту. Свима пријатељима нашег напретка, нарочито пак лпчиим пријатељима најдаровитијег између синова људских, у које се и г. П М. има срећу убрајати, требало би то бити неправо. Госцодин Радић!је можда много до-

бра урадио у овом училишту. Макарије, ТреФОр и Дилингер нијесу се ваљда у суду своме варали. Човјек кога су они у нрочеље л.удских синова ставили, не може не оставити трага за собом. Но трагове благословених дјела његових у овоме училишту, морала је нека грјешна рука избрисати. 0 тим дјелима требао је г. 11. М. покупити податке, јер извјештај о нашем училишту жедан је таквих дјела. Да је у службеном извјештају било мјеста томе, био бих нустио у свијет податке о томе другога једног човјека. Свештеник један, пун одушевљене ревности за добро своје цркве, написао је чланак о првом деценалу преустројеног нашег богословског училишта. У томе чланку говорио је он о проФ. Радићу овако: Ако нанђете на кога млађег евештеника који не зна нншта из црквенога права, не чудите се, то му је нредавао др. Радић, а други га нико није случајно упутио, од куд би сам могао што научити ; наиђете ли на другога који не зна ништа из настирског богослов.на, не чудите се, то му је предавао др. Радић, а други који про®есор није му можда казао, од куд ће и норед Радића што научити; наиђете ли на кога који је слаб нроповједник, ие чудите се, др. Радић га је упућивао у проновједнпштву, а он сам није нашао пута којим би и мимо Радића што научио . . . . ! Тако је писао тај свештеник а ја сам крив што та осуда нроФесора Радића није свијета угледала Но међу тим писали су слично п други, ако не у „Истинн", а оно по другим листовима и писали су ради тога, што су потрошили вријеме, а нијесу ништа могли научити. Од тих пападаја требао је г. II. М. бранити госп. Радића. Сигурним нодацима требао је он доказати да госн. Радић није био слаб проФесор, да се он није мало трудио око својих лекција, да он није врло неуредно у школу долазио, да није никад само два часа у читавом семестру нредавања држао, да се он није свачим бавио запуштајући проФесуру, да животом својпмније бно на саблазан онијех који су се требали у свему на њсга угледати. Шс КћоДов, господине П. М! Кад јеријеч о школи и школским стварима, онда браните госн. Радића и докажите да је он врстан човјек у школн. Или сам ја крпв што нисам могао у извјештају констатовати, да је госп. Радић био добри анђео нашег богословског училишта, врсни учитељ подмладка за црквену