Srpski sion

Б Р. 43.

„СРНСКИ СИИОН."

С ТР. 735.

јакер-и с т а"; Франдуска именица Дасге (са1-088 (1е р1асе) значи најмљена кола нли најмљеног кочпјаша, возача, руски наемнаа карета, извошчикг, нем ш 1 еIћк и 18 с ћ е, т 1 е 1; ћ к и 18 с ћ е г. Снрему нату нз латинског језика ноказују и неке туђе речи, које се пишу наонако, као „екснлодација" место е к с п л о з иј а, „реФерација" место релација; — „пш^ишт" место 1П81§пе, множ. 11181 §'111 а; — шарена је реч и „необузданологија." — Имена за мислене ствари не узимамо из романских језика, већ из старијега, латинскога (или грчкога) језика, као:автономија = самоуправа, а не „отономија"; евиденција а не „евиденца" нн „евиданса"; иотенција а не „потенца" ни „потанса"; тенденција а не „тенденца" ни „танданса"; па онда ваља писати: објекција а не „објеционе" ни „обжексион"; консеквенциј а а не „консегуанца" ни „консеканс"; рестаурација а не „ресторационе" ни „ресторасион" или „ресторасија". — По латинскоме тсогрогаге (и немачком е1п V ег1 е 1 ћ еп) начињена је и реч „утеловити", које значи прво у н е т и у т е л о, па онда и узети т е л о н а с е, о - в а - п у т - и т и (од старога плђтб , месо : мекопут коњ, т. ј. меке пути), нем. уегкогрегп; срнски се то каже: саставити, придру жити, УЈединити, удружити, (удружба — 111110), присјединити, спојити; — узети насе т е л о. 21. Ни ио какву језику није оно, што неки пишу „Францез" и „Францески", јер Французи за себе веле Франсе а Италијанци за њих франчезе; и ко хоће дакле по њима да говори и пише, ваљало би да каже: „франса", „Франсе," „Франсески" ; речи пак Француз и француски дошле су нам од немачкога Ггап2 08е. — Енглези за себе кажу Инглишмен, инглиш, а ко хоће но њима да говори и пшпе,

ваљало би да рече или рекне: „Ингленд", „Инглиш", „инглишки", ми иак треба, према Францускоме а 11 §• 1 а 18 е, и да говоримо и да нишемо: Енглез, енглески. — Јевреји који су нреко Цариграда донтјш , међу Србе, из Шиањолске и који сами себе зову „Шпањолима," донели су нам речШпањолац, шпањолеки, — и но томе, место „Шланија", треба писати Шпањолска, место „шпански" ваља шнањолски, место „Шианац" Шнањолац и т. д. — Како се не може рећи „консерватовци", јер није именнца „консерват," па даје посебни присвојни придев „консерватов," то од иридевске именице с!ег сопвегуаМте (сопбегуаНуо) ваља писати консервативац, — вци, консервативно. Многи и говоре и пишу од Арбанас: „арбанашки", од Париз: „паришки," од Перлез: „перлешки," и мисле да је тако иравилно, а оно је са свим ногрешно, јер као што од Рус наставком к-и постаје поврсни присвојни придев рус-к-н, - к-а, - к- о, а од Сас: сас-к-и, к - а, - к - о, тако исто и од Арбанас настав-

ком к-и дооивамо поврс. присв. придев ар н а с к и, - к а, - к о, - к п, Е н г л е з истим наставком

| аА као што од к-и иостаје повр. ећглес-к-и, од

нрисв. придев енглез-к-и срез: срез-к-и .= среск-и, од Француз: Француз -к-и — ф р а н ц у с - к - и, од Ч е р к е з : черкез-к-и = черкес-к-и, тако и од П а р и з истим наставком к-и добивамо париз-к-и = иарис-к-и, а од Перлез: перлез -к-и = перлески, где се свуда јасник з испред муклаца к једначи или претвара, но закону, у свој парни муклац с. А кад бисмо и ми ирестони град Француски Париз звали „Париж", као што га зову Пољаци, Руси и Чеси, онда би било добро „иариж-к-и" = „иаришки", где би се по поменутом гласовном закону ж претворило у ш. (Наставиће се.)

ШИШ 1ШШ1И госп. II. М., бившем ђаку карловачке богословије, а сада свештенику у Банату, као писцу састава: ,,У обрану управитеља, проФесора и ђака кардовачке богословије од године 1877. до године 1891." Одговара прота Јован Вучковић. (Свршетак.)

6.) Господина Радића јако брани г П. М. Ради њега је цио овај састав и нанисан и наштампан и у свијет растурен. А да ли је било томе разлога? Господин Радић није у извјеш-

тају наиаднут. Тамо није било ни мјесто да се говори о његовим личним и научним врлинама, а и сувише се признања одало за оно што је он, мимо свију синова, ако не људских, а оно