Srpski sion

В р . 44.

„СРПСКИ СИИОН."

С тр . 751.

реса и жеља у свезу са питањем изб. реда, имао је бити доказ за целисходиост ностојећег избориог реда. ТБимс се није жељено доказало, али је тиме г-. Др. И. Б. својим погрешним премисама дошао до конклузије, да би српски народ био способан и за такову перфидију према својој цркви и према себи самом, да „државној власти друге вере н народиости" дозволи, да „по својој вољи располаже са већином на нашем срнском православном народно-црквеном сабору." А то ништа друго није, него казати целом свету: да је српски православни овострани народ способан за — самоубијство. То је логика силогизма г. Дра. И. Б. Ко тера лиса, истера курјака. Нека се г. Др. И. В. не брине, напо-

слетку, и за покрет удружења свештеничког. Оно има своју узвешену цел и мисију. А ради умирења свачијег морамо изјавити, да ће се свештенство српско, било удружено или не, увек кад год се буде иад главоЈЈ његовог народа и напретка пркве ломило копље, затећи на мртвој стражи одбране, на барикади народно-црквених интереса! Тако исто и онда, ако остане данашњи саб. изборни ред. Ал да ће у сабору увек „знати и хтети интересе цркве боље заступати", кад своје застуннике буде само бирало, то и сад кажемо. А оцима народним — Бог и душа. Јован Јеремић, парох бачиначки.

(Наставак.)

в.) Пооштравање парохијана на п о с е ћ и в а њ е ц р к в е и ц р к в е н о г б о г ослужења и на испуњавање свих дру гих хришћанских о бв еза. Пастир, који посећује парохијане у њиховим домовима, већ их тим самим нобуђује, да поеећују и цркву. Пошто је добро познат својој настви и походећи је непрестано, пастир је тиме привлачи за собом и у дом Божји: посећивање храма постаје тада као лична обвеза по одношају према пастиру. Старешина породице размишља и умује сам собом: „Кад се наш парох труди да долази овамо, да види мене и говори са мном, то сам и ја дужан ићи да слушам његово богослужење и поуку." Таким начином нижи мотив може водити к извршењу више обвезе, или бар приводити људе к месту, где ће себи стећи духовне користи. Осим тога, иастир може и непосредио својим приватним беседама приводити иарохијане к сазнавању те велике обвезе. Добром пастиру неће такођер бити тешко интересовати се за земно, времено благостање својих нарохијана, али не ради тога, да задобије уплива на њих, иего из чисте љубави према њима. Ако пастир не носећује своје парохи-

јане, шта може знати о њиховим карактерима и потребама, осим онога, што случајно но чувењу дозна о њима? У његовој парохији могу се наћи лица па и читаве породице, које готово умиру од глади, а он о њима савршено ништа не зна! Бедне треба сами да тражимо, а не да чекамо да се они нама обрате за помоћ. Може се међу парохијанима наћи људи неосетљивих и огорчених са разних неудаћа, које ваља помирити са животом; људи пуних зависти према ближњима, на ту завист треба уклонити или бар умекшати; људи, који су потиуно здрави и одарени сваким благом земаљске среће, но који мало мисле о религиозним нредметима; такове ваља побуђивати к узвишенијем животу и делању. Треба их привлачити к учешћу у делима, којима је цел опште благо; с њима се ваља саветовати и сиоразумеватп у свима важним случајевима, који се тичу друштвеног доброчинства. Кад се ти људи таким начином нривуку да учествују у старању: да се даде занимање разним скитницама и лењивцима, који као жива рана разједају ниже класе народа, кад се ти људи ночну бавити уређењем и распростирањем друштава за умереност,