Srpski sion

ДОДАТАК К ВРОЈУ 47. „СРПСКОГ СИОНА" 1892. ГОД. Б р . 47. „СРНСКИ СИОН."

Стр. 811.

Г. Ј о с и ф Ј агић : Славни С а б о р е ! Врло важан а у нечем и тежак положај предетоји >пт, кад сам одлуком одбора 15-торице овлаштен, да иредлог за устав наше народнеавтономне цркве, иред лицем представника српскога народа у овој митрополији представим и образложим. Важност и тежнна положаја мојега, славни саборе, оличена је у самом предмету, усредсређена је у самом на дневни ред стављеном предлогу овом; јер овај рад одбора петнаесторице обухвата у себи сваколика до сада стечена права нашега народа у цркви и у школи, те за то, јер је овај предлог развитку православне нам цркве, развитку народне нам културе намијењен. Кано извор, кано материјал за рад свој с обзнром на континуитет у раду досадашњих појединих сабора, узео је и употребио је саборски одбор петнаесторице у првом реду свеколике доданашње наше позитивне узакоњене установе; у другом реду свеколике радове, који не бијаху санкционисани пред највишиммјестом, а на име оне од 1879., 1885. и 1886. Најпосле, кано материјал за свој рад, уиотребио је саборски одбор петнаесторице и оне опште познате операте саборскога одбора, који су послужили тако рећи, за просту подлогу рада одбора 15торице; користио се к томе и са дугогодишњим искуством из народнога живота и цео тај рад склопио је и свео у једну цјелину, у којој је цјелини концентриран рад свих наших законодаваца и усредсређена она зграда народна, у којој ће се имати у будуће сва народна автономна права сложити. Славни саборе! Мисао за грађење једнога цјелокупнога устава није нова, а није ни туђа. Та је мисао потекла од наших пријашњих законодаваца, а на име од љубимца народнога др. Светозара Милетића г. 1870. Он је начинио нацрт за цјелокушш устав, зацјелокупни састав наших свих изворних и основних начела за градиво нашега црквенога живота. Онда се тај нацрт по њему израђен, није могао ироизвести. Није се могао произвести можда из политичких назора,јер сутадашњи саборитако билиувјерени од стране владе, да се влада у санкционисање све дотле упустити не ће, док сабор прво евоје устројство не углави, док макар и у крупним цртама не обиљежи оне границе, у којима ће имати, да сва евоја права автономна оживотвори.

Но околности и вријеме одлучно су се промијениле; расположење данашње у влади даје нам изгледа, шта више, изрекла се и жеља, да се донесе нешто цјеловитога и да би влада вол.на била, такав устав и да санкционише. Ми смо ту мисао прихватили. Одбор је 15-орице тако увјерен, да је концентрисањем свих својих изворних права, створио такво челикдјело, које ће дјело послужити за гаранцију очувања права на унутрашњи живот српскога народа. Славни саборе! По том је одбор 15-орице пошао на земљиште рада. Ставивши ее на то земљиште, имао је он пред очима три правца, да реши три гледишта, на којима се кано на основу свом, живот наше народно-црквене автономије окреће. А та су три гледишта: д рж ав о-пр ав н о, црквено-правно и автономно-правно. На тим се гледиштима састаје живот тај са три главна Фактора, с којима је морао предходно рачуне свести, да би у свом раду овом поступити могао. Одбор 15-орице је био о том увјерен, да ће му рад највишу санкцију задобити, ако сведе у хармонију права свих тих Фактора. Међу тима водио је прво и прво рачуна са правом пресвијетле круне. Ово је нраво признао одбор петнаесторице кано неоспорно право. Признао га је у његовом негативном смислу и у његовом негативном појму. Како? Тако, да држава кад врши највиши надзор над животом наше цркве, не утиче у администрацију исте, и није надлежна давати иравца у ком духу, којом директивом на нољу цркве и наставе да пођемо. (С деснице: Тако је, тако је!). Изрекао је то одбор петнаесторице овим уставом, кад је рекао, да преевијетла круна ужива право репрезентације приликом наших сабора, ужива ираво репрезентације ради вршења надзора преко својега опуномоћеника; али тај опуномоћеник не утиче у меритум живота народа. То начело изрекао је одбор петнаесторице тамо у овом „Уставу", где се говори о дјелокругу сабора а наиме о праву сабора на избор митрополита и патријарха српскога. Он је шта више и даље отишао у корист тога начела, кад је изрекао, да у појединим нашим админиетративним и автономним стварима решавају и прееуђују у коначном степену наше автономне власти. Преостаје ми, сл. саборе, други Фактор, а то