Srpski sion

С тр. 818.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 47.

ваљаних, иоштених људи — али има и таквих случајева, који живо илуструју, да данашње стање свакако ваља да престане. Познато је, да у многим местима — ради свађе и свеошнте мржње — честит човек и неће више да буде председннк општине. Тако бива, да отпуштени лугари и чиновници, па шта више и робијаши постану нредседннком онштине. Знао бих вам имена села и дотичних личности сноменути — но ваљда сваки од нас зна многе за такове случајеве из свога живота и искуства. Иего ипак Ј>у бити тако слободан, да сл. сабору приповедим један случај, који ванредно и живо илуструје ово нитање. (Чујмо!) Дошао у једно село енископ на каноничну визитацију. Оиђе с кола, уђе у двориште нарохијског дома. Парох га поздрави, а мало на страни стоји човек са секиром у руци. Зној му цури са чела — мало час је цепао дрва за понадију. Епископ раснитавши мало за општинске ствари, запита иароха: „А ко Вам је иредседник"? — На то чисто мало осрамоћен иогледа пои на онога са секиром, на рече: „Онај, Ваше Преосвештенство". — „Па ко је то ? — запита даље владика. — „То је мој звонар" одговори нарох. (Глас на левици : „То не може бити"! Гласови на десници : „Има још горих"!) — Епископ, човек на свом месту, дозове цепањем дрва ознојеног звонара, па га запита: „Да ли је то истина"? — а он одговори целивајући свету десницу: „Јест, ја сам „презеш". Нико више у селу (Глас на десници: Парабућ!) не хтеде се свађати са светом, на послетку мене изабраше. Ја данас цепам дрва иопадији, а сутра дозначујем илату г. пароху, ако има новаца у каси". (Општи смеј). Шта је даље с тим „презешем" било, то нек Вам исприповеда дотични г. епискон. Али да не може бити смешније и озбиљније илустрације овог звања — које се подељује макар коме и без икакве у закону провиђене кв ал и ф икациј е, о том сам ја уверен, као и сви чланови овог сабора. Признаћете ми, господо, да уредбе овог статута у погледу на општину са свим дијаметрално стоје у опреци са овим из практичног живота црпеним назорима, те је разумљиво, зашто ја већ ради организације ирквене општине не могу нримити овај статут за нодлогу специјалне дебате. Алипређимо на институције вишег реда, па ћете видети, да је и у том правцу статут мањкав и да ни мало не одговара пра-

вим нотребама цркве и народа, п да је и у овом врло мало узето у обзнр искуство носледњнх 20 година. Па и ту влада дух репрезентантивног система до крајности, и ту влада тако рећи искључива надмоћ народног суверенства, и ту влајга демократска шаблона до крајности изведена без обзира на праксу, искуство и целисходност. Само нека су истнтуције лепо и деследно на папиру развијене, а хоће ли их ко извести и је ли могуће њих извести, за то, чини ми се, није много питао ни сабореки одбор ии одбор пстнаесторице. У нашим установама друге и треће инстанције још више избија на новршину него у општини она злокобна противност међу ј ерархијом и световним елементом. Дух оне одредбе у § 1. овог статута, која прави поделу међу „клиром" и „народом" — као да клир у народ не спада — провлачи се кроз целу нашу аутономну зграду. Скоро у сваком нарагра®у опажа се не само сумња, неноверење него и завист, па скоро и мржња нрема јерархији п клиру. Дух овог статута и досадашњих уредаба каже јавно и јасно: „Свештеник, еиискои и иатријарх, то су кроз и кроз непоуздани, неспособни људи; њих ваља на сваком кораку руководити, контролисати — а то спада искључиво у дужност световњака, изабраних но начелима народног суверенства. Што мање власти и што внше дужности у клиру — то боље за народ." Тако збори дух овог статута, не обзирући се ни мало на то, да већ од вишс година сам наш народ, да сама влада, дана најмеродавнијем месту нама саветују, да једном прес т а н е та злокобна б о р б а међу световним елементима и клиром. И та противност већ од 20 година овамо тако далеко иде, да се уираво наш народно-црквени живот претворио у а у т о н о м и ј у п р е м а ј е р а р х и ј и, а не у аутономи ју према држав и — као што би то морало бити. Најбоље то доказује та чињеннца, да против познате, нашем устројству од 1875. године додане октројке: где се угарској влади виндикује, неји8 апргешае таресИошв, него нраво решења и уништења закључака саборског одбора — да нротив те октројке никад нар. цркв. сабор није подигао свој глас, али је увек стао на поље граваминалне политике, кад је јерархија покушала, да