Srpski sion

С тр. 880.

„СРИСКИ СИОН."

Б р. 50.

гледа и својим рукама пипа. Како ће он да жуди, да тежи за тим, кад тешко да још и мисли на то? „Његов је ум затворен, његово је срце мртво." На жалост, многе наше модерне теорије о држави нису знале, да је смер државном жиноту нешто друго, а не што веће уживање за што већи орој уживалаца и прибављање средстава за то, прибављање новца и новчане вредности. Цивилизација им је цигло владавина материје, тачно познавање и употреба њених својстава. По њима је човечји дух постигао своје одређење, ако је увећао животне насладе и смањио телесну беду, речју, ако је нашао тајну — да овде проживи у уживању неколико кратких година. Ако и јесу политичке партије врло разлучене, ипак то беше основна мисао многима; само је комунизам гледао да истера на крај та начела најдоследније, и најбезобзирније, а друге

су застале на по пута. 22 ) Васнитање и настава имају неопходно, у тој системи, карактер просте утилитарне теорије. Па ипак. као што разум налази у вери свој штит и обрану, тако може и развијање телеснога живота човечанскога и његових добара наћи успепше неге и трајна унапређења само у свези са вишим моралноинтелектуалним интересима и у њихову иодручју, „јер више развиће личности у религији и вештини и т. д. не сме реметити ни занемаривати развићем њене економне стране," вели једаи новији, нацијоналан економ. 23 ) 22 ) Човеку је одређено да буде ерећан; али срећан је еамо онај који може да иодмири своје нотребе и то нодмирете да обрати у уживање. Ведичина среће етоји, дакде, до масе уживања, а та опет зависи од .умножавања потреба. Што више човек потребује, тим је већма натеран на производњу, атимвише опет може да употреби на своје уживање. На том узајамном гибању оснива се савнапредак социјалне среће. — Та је теорија више допринела, да се стара Европа пстави из својих стожера, него сва спекула-. ција самих реввлуцијоних политичара. Рад овиц, С }е.ч[)ГЈ1еће аш <1ег Ое^ептеаЛ 1т 84аа1 ипЛ Кћ -еће стр. 125. 23 ) Ш е ф л е, Ше Каиопа1-Окопоп11е, ^е1ри1§ 1861

стр. 24. (Наставиће се.)

Г О В О Р Др. НИКЕ МАКСИМОВИЋА 0 НАДРТУ НАРОДНО-ЦРКВЕНОГ ШАВА. Говорио у седници српског народно-црквеног сабора од 13. новембра 1892.*)

Славни саборе! Што сам на крају ове расираве узео реч, чинио сам то нарочито с тога ; што — прианати морам — нисам био потиуно обавештен о у?родима отпора, који се према иредлогу одбора 15-ице о народно-црквеном уставу отночео у народу а ево довршује у сабору. Бавећи се од дужег времена са свим другим пословима и не иратећи јавни рад у нашој журналистици — морам нризнати — да нисам био иотпуно обавештен о тима узроцима; морао сам дакле дочекати ову расираву, што је требало да буде светило у овој тами мојој. Но и то морам признати, да се и после те расправе још једнако налазим у тој тами, још једнако не видим тнх великих разлога, са

којих госиода са противне стране нду тако далеко, да не ће да усвоје овај устав ни за подлогу специјалној расправи; шта више, десило се нешто са свим обратно : у место да сам ја дошао у овом сабору на киупу оитуженичку, као што сам испочетка мислио, ево ја долазим као тужител> протнву 15ас, а у обрану народно-црквене автономије наше. (Живо одобравање с десна). У течају ове расправе иало је много основаних и неоснованих речи, више иеоснованих, него основаних, те бих тако имао сада отворено *) Доносимо овај значајни говор већ и с тога, јер је у посебној књижици штамиан са доста замашних погрешака, које су овде исправљене, а доносимо га и за то, јер је ово такав говор, у коме је изнесена цела прагматика наше нар. цркв. автономије, па треба да га наши пошт.

читаоци пред сооом имаЈу.

ре дн.