Srpski sion

В р. 3.

С тр. 35.

в])емена напугатена (?) била и саборје прешао на изграђнвање појединих уредаба. Тек пре две године поникла је ио ново та мисао, и за то се може рећи, да је заиста сада нова (!). Није поникла у сабору, већ је усљед напомене кр. уг. министра нредседника решио саб. одбор,да сачиии једноставпу уредбу за све наше народно-дрквене одношаје, па је то после прихватио и сабором изаслани одбор 15 рице". Други је у том нравду учинио приговор Др. М. Михајловић и то овако: „Ја сам г. известиоцу веома захвалан, што је додирнуо историјски један моменат. Он је наиме признао, да нокушај грађења једног једноставног устава, нпје никаква новина и да је др. Св. Милетић у два маха подиосио таке нацрте устава. Он је признао и то, да су и наши прошли сабори радо прихваћали ту мисао о једном целокуином народно-црквеном уставу. Али је г. извештач нетто заборавио напоменути. Забора,вио је наиме споменути и то, да је тој ошптој народној жељи стојала на супрот ненаклоност министара угарских. Када је иарод преко ових сабора тражио једиоставан устав, тада је министар угарски одговорио: да IX. зак. чл. од 1868 дозво.љава до душе уређење наших верозаконских односа и наше автономије, али не у Форми једног устава, већ у Форми појединих законских предлога. Па шта је могло руководити г. министра у таквом поступку ? Очигледно једино тежња меродавних Фактора, да се наши црквено-народни односи не уреде од једном; да аутономна зграда не буде изидана ; да нема никакова стабилитета (постојаности) и нравилиог развитка, већ да се донашањем иојединих установа одржава трвење и трзавице у црквено-народном животу и даде државним, ванаутономннм дакле елементима, прилика, да се у наш живот мешају и коиачно уређење наше автономије по могућству што више отежају, несанкцијонисањем тих појединих предлога. Жилавост нашега народа сметала*) је тада меродавним Факторима у *) Г. др. Михајловић је и сувише најиван. кад тако говори — а нелогичан до крајности. Сад је то рекао, а после 49 реди, као последицу сигурно тог сметања, констатује нашу автономију за обезглављену. осакаћену, а државну власт за трећу инштанцију у њој.

промицању својих тежња, на отуд и та ненаклоност и отежавање. Сад је до душе друкчије. Министар је дигао своју тешку руку са наше автономије, он не само, да нам неће више да смета у донашању јединственог устава, но, он пас сам подсећа; он нас преко кр. комесара позива на тај посао". „Садашња наклоност министра долази због састава садашњег сабора. Некадашњи састав старих сабора није годио меродавним Факторима" .... Трећи је проговорио Др. Полит: „Мени ипак чудновато изгледа, како ми нисмо дошли на ту мисао, да градимо такав универзални статут, него је за градњу таковог статута потекла иницијатива и савет са опе страие, са које се до сад није баш тако велика брига водила, да ми наше народно-црквепе ствари посве автономно уредимо." - Др. Б. Медаковић рекао је ово: „У конкретном облику искочила је мисао стварања органичног штатута у отпису министаттва просвете. (У чему је само незнамо, ?ај конкретан облик? То г. Медаковић не рече.) Рекао је министар: Ј >о г.ал сам да учиним крај ановалији, да се у уставној земљи наредбама закон изиграва, да се абузусом геспгви8 аћ^ ц ј г ап — конфискује опо, што је законом освсјптано; вољан сам, да учиним крај изнимном, незаконитом стању, у којем се ваша нар. црквена автономија налази. Дајте ми само нрилике за то. Урадите сад оно, што су Романи давно већ урадили. Сакуппте у једпу органичну целииу све, што треба, да се уреде и устроје одношаји и послови цркве и школе ваше. Израдите то, па ми предложите. Оно је Етвеш, ово ћуја предложити на санкцију. Тако ја схватам ону напомену у одпису министарства просвене. Заиста племенита понуда: ја је ценим, а је и разумем. Променили се одиогааји, окренуо лист. Некад Романи нису били оно, гато смо били ми, а сад — срећом ил несрећом нисмо ми оно, што су Романи. „Гвоздена рука", 1пто је притискивала наш народни живот у цркви и пгколи, сама се диже. *