Srpski sion

Стр. 36.

„СРПСКИ СИОН."

бр. 3.

ГГа како да не употребимо оваку прилику, не прихватимо ову понуду? . . . На страну све сумње и црне слутње. Ако ми овде учинимо оно, што треба, и онако, како треба, онда се ничег бојати немамо, и најбољем надати имамо." Дра Малешевића не спомиљемо зато, јер се са својим мислима, назорима и говором задоцнио 18—20 година; а и зато не, јер он је говорио не сабору, него „властодавцима" сабора, односно својим бирачима. Барона Живковића споменућемо доцније мало. Да видимо сад какве су те изјаве побројаних говорника, шта и колико вреде, и да из њих повучемо и конзеквенције правилне и логичне Из говора Дра Максимовића, у колико смо га већ навели, излази потпуно јасно и доказано, да мисао о једном органичком статуту није мисао угарског министра, него мисао водиља наших ирошлих сабора, у којој се огледала њихова перманентна тежња од г. 1864/5, да уређење наше аутономије сведу и осигурају у једној уредби, која би обухватала све наше народноцрквене аутономне одношаје, сва њена права, сву њену организацију, како би она с једне стране била у потпуном складу у себи самој, а што јаче утврђена и осигурана против неаутономнпх утицаја с друге стране. Ради околности, које су стајале ван домашаја наших сабора, које ми отклонити нисмо могли, јер су биле јаче од нас, није се та мисао остварити, а тежња испунити могла већ одмах у почетку 1864/5 г. Шта је сабору од тих година остало, него прећи на израђивање појединих уредаба? Он је то и учинио, јер то је захтевала пеодложна потреба нашег аутономног народно-црквеног уређењ^. Је ли тиме била „напуштена" и сама мисао о једном органичком статуту, као што рече Др. Вучетић? Није. Јер да је прелазом на израђивање иојединих уредаба, та мисао била „напуштена", од куда би та мисао избила у конкретиом предлогу Дра Милетића већ г. 1870, и у закључку сабора од г. 1875, крај израћивања појединих уредаба и на овим саборима?

У свему томе нема доказа, да је и један сабор наш израђивањем појединих уредаба „напустио" мисао о једној органичкој уредби, него је ту томе доказ, да је та мисао силом јачих околности бивала сузбијана и потискивана и да су сабори наши прелазили на израђивање иојединих уредаба, само ради неодложне потребе, да дођемо до каквих таквих уредаба, као што смо до такових и дошли и као што такове и имамо. Мисао о једној уредби дакле, остајала је све до г. 1890 у потискиваном стању, а никад није била „напуштена". Јер и од г. 1875—1890 замисао о једној уредби биле су исте околности, и још горе, а нотреба уређења појединих одношаја у нашој аутономији неодложна, као и пре. Из тога стања ствари и нашега положаја, могао је Др. Вучетић као партизан извући закључак, да је сама мисао о једној уредби, која је била једна од главних тежња наших сабора, и која је од тако еминентне важности за учвршћење и организацију наше аутономије — била и напуштена, и као напуштенујеу саб о р у н а ш е м в е л и к и м з в о н о м о г л аси ти". Тај закључак је с једве стране софистичан и адвокатски извијен, али је он с друге и стране неродољубив. И кад је др. Вучетић њиме „огласио" у сабору мисао оједној уредби, он је тиме софистици својој жртвовао родољубиво осећање, а општи интерес — своме партајском рачуну. Јер, кад би угар. министар хтео за себе да извуче конзеквенцију из изјаве Дра Вучетића, он би могао комотно рећи ово: „Кад ви Срби у своме сабору сами изјављујете, да сте напустили мисао, коју вам ми до сад не хтедосмо дозволити да ју изведете, онда немам ни ја разлога бринути се за вашу аутономију више, него што то чините ви сами. Ја сам као угарски министар и данас задовољан са партикуларизмом ваших аутономних уредаба и вашом аутономијом". А зар би збиља и овакова изјава уг. министра годила родољубљу Др. Вучетића?