Srpski sion

БР. 8.

Пастира доб]>ога говорећи : г Не боји.п се зла, јер ти си са жндм и . (Псалам 23. 4.) Немојте да сумња бвлада срцима вашим, јер она и најјачега у вери поколеба, а слабога убија духовно, иотамнивши душу његову сумњама у истине Божјег откривења. Будите непоколебиви у таким душевним борбама, усрдно молећи се Пастиру доброме, да сачува у душама вашим благодатну светлост и да вас настави па стазу правде пмена ЕБегова ради. (Псасам 23. 3.) Не дајте да духовне страсти овладају вама, јер оне су горе него љуте звери; али ако би који од вас по песрећи пали у какву духовну страст: у доброга Пастира увек је готов јелеј и вино за ваше ране — не очајавајте у ојађеном срцу вашем, већ се тешите, говорећи: .,штан твој и иалиИјп твоја теши ме и . (Псалам 23. 4.) Те тако, благочастиви хришћани, ма како велика искушења сумње и страсти наилазиле на вас, све савлађивајте вером, надеждом и љубављу — имајући на уму:

„Госаод је иастир мој — пишта ми иеЛе педостајати ". Знајте, да Пастир добри сваку овцу било брзо, било полако — води кроз разна искушења за њу снасоносна, те је доводи на зелену пашу, на тиху воду. (Псалам 23, 2.) У овим свечаним тренутцима — када I још нисте одступили од Божје трапезе, срце ваше знам и увереи сам да предосећа праведницима обећану вечпу награду. Сигуран сам, да се ви у мислима по иебесним висинама находите — па баш с тога верујућим срцем погледајте на трапезу — узнесите се умом и охрабрите се речима псалмопевца: „ Поставио си иреда миом триезу на видику неиријатељима мојим; намазао си уљем главу моју, и чаша је моја иреиуна. Да! доброта и милост твоја иратиће ме у све дане живота мојега и ја Иу наставати у дому Тосиодњем за дуго и . (Псалам 23. 5—6.) А М И II.

к, ЈЕ*Ј

V

у;

Прут је у снопу јак.

9%

III.

а промотримо „разлоге" већине свештенства у протоиресвитерату земунском. Ова већина противна је општем свештеничком удружењу: 1.) што се уудружења обично групишу појединци из такових сталежа, који немају онако строго прописаних и одређених дужности и правила и не стоје под онако строгим надзором и дисциплином. као што је случај у свештеничком и војничком сталежу. Узмимо, да је све тако — а искуство пе вели да јесте — питамо: зар то, што се у удружења „обично" групишу елементи из кургова друштвених мимо војног и свештеничког, зар то „обично" може и сме имати тог значаја, да ее из ова два круга не могу и не смеју склонити опште корисна удружења. Каквом логиком то „обично" може добити значаја трубејерихонске, иред чијим звуком треба да иш-

чезне мисао и значаЈ, доказапа потреоа и несумњива корист удружења, начело удруживања само, као што се губи дим пред лицем огња? II зар то што свештенство има строго одређене дужиости и правила, зар то може бити разлог против удружења, које ће и тим дужностима и правилима баш помоћу строгог народа и дисциплине на све стране дати ствариијег и одлучнијег израза, него што могу учинити појединци, макар и под митром, ако тај надзор и та дисцишшна и у животу ностоје, а нису тек само мртво слово на иаииру. Или дотични презају од стварна надзора и дисцишшне на делу? Зло ако је тако, а мал да није. Велимо овде одмах, да би то био врло лош знак но природу положаја, што га дотично евештенство према јерархији заузима. Ту је двоје могуће. Ако ирезају од удружења, што етрахују од утицаја јерархије путем над-