Srpski sion

С тр . 104.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 7.

места и дужности и ираво на глаеање и на — разне пасије! У нашем се сабору рег ехсе11епсе ради о цркви. Ту се ствара устројство наше иомесне автокеФалне нркве. Уређује јој се организација целе управе њезине. Одређује јој се начин живота и средства за живот. И не само да наш сабор у свој делокруг узима спољашњу организацију цркве, него улази и у унутарњи њезин живот. Ако је то на рачун „што тешње активне свезе са црквом" наших световњака — целога народа; ако је то ради што бољег „изражавања оне заједнице, која мора постојати ме1)У свима члановима цркве, као уда једнога тијела", — да би речи. Срце нам игра у грудима, душа нам полеће на крилима блаженства, кад видимо ту свезу и заједницу народа нашег са црквом, кад видимо народ у цркви и са црквом. На рачун те свезе и заједнице, шта не бисмо жртвовали?! Ради искрене и истините такве свезе и одане „братске" (§ 55. цркв. пр.) заједнице жртвовали бисмо ми сва права и прерогативе јерархије, али то жртвовање се не сме никада косити са основним устројством цркве, пе сме никада у питање доводити цељ, ради које је црква основана.

А кад бисмо ирестали тежнти за изменом постојећег саб. изборног реда, ми бисмо и престали тежити, да се устројство нашега сабора иоврати на темељ каноничан, на основно устројство прквено, престали бисмо тежити, да се осигура остварење „цељи, ради које је црква и основана". А кад бисмо и иа даље постојећи изборни ред мирно трпили — ми бисмо тиме једно доказали, доказали бисмо свој индиФерентизам према цркви, према њезином устројству, њезиној цељи; доказали бисмо своју спекулацију да на рачун цркве и крњења њених интереса божанских — купујемо себи „благоволење" неких свештеника. Ко је понео на себи „крст Христов" у љубави к Христу; ко своју цркву љуби; коме је стало до остварења њезине цељи, — тај мора бити за то, да свештеничке носланике бира само свештенство. И ми кад заступамо такав избор свешт. посланика, чинимо то једино, и опет велимо једино за то, јер то захтева цељ цркве, и јер је о томе уверен сваки атом нашега ума, наше душе и савести. А зашто смо о томе тако уверени, могло се видети, а и казаћемо — још.

(Наставиће се.)

?1М»Н1 Г010Р

говорио у Текелијануму 1898. год. Лазар Меиадовић, медицинар. (Свршетак.)

Ето владика нас наш научи, како да се помојшмо Богу на данашњи даи — али ко ће да нас научи, како да славимо светитеља свога? Свето писмо, каже: „Спомињите наставнике ваше, који вам говорише слово божје, па угледајући се на њих до свршетка живота, подражавајте њиховој вери " Није ли ту поука, како можемо најдостојније прославити светитеља Саву? Основ свег делања светитељева беше л^убав према српском роду, а цел му беше, да Србин буде срећан! Србин данас није срећан! Срећан ће бити и он и сваки други народ, кад стигне својој

мети : савршенству. Но да ли се креће бар нутем, што савршенству води — напредује ли? И баш за то ; што се још тако запитати морамо — нема достојнијег начина — како да нрославимо својег светитеља, него ако извршимо речи св писма: подражавајте његовој вери! Друкчија слава нит би била потпуна — нит свецу угодна, а и дух светитељев на молбе наше данас нам одговара: шоуражавајге мојој вери. Пођимо путем, којим нас св. Сава савршенству упути. А да небисмо залутали —једно само треба. Треба, датај иут осветлимо светилом љубави сирам рода свога — која и светитељу осветљаваше пут рада на срећи народној.