Srpski sion

С тр . 138.

„СРПСКИ СИОН."

бр . 9.

је установио данашљи изборни ред, установио је и уредбу о уређењу епархија и у тој је оделио с в е ш т е н ич к е и з б оре од световних, тако, да у епархијску скупштину свештеничке заступнике бирају засебно свештеници". Др. Бучетић као иа процепу виче: „друга је то ствар". А др. Максимовић свестан истине, сигуран свога знања, наставља: „Није то друга ствар, то значи, да је карактер епархијској скупштини био црквен, а карактер сабору и изборног реда му, не толико црквен, колико народан; а кад је сада и сабор устројен са црквеног гледишта, природна је последица томе, да свештенство као сталеж засебно бира своје свештеничке посланике". После ових речи др. Бучетић више није умео рећи : „није тако". Није умео ништа рећи, јер да је умео, рекао би у своме завршном говору, у којем је говорио иначе и о изборном реду. Не знајући рећи ништа, не могав доказ дра Максимовића нити у сумњу довести, а још мање сузбити и побити, он ј е т у т а ч к у п и т а њ а о и з б о р и о м р ед у, к ој а ј е о д н а ј е м и н е н т н и ј е и нај класичниј е важности у целом питању, — мудро обишао. Мотивација, ради које је сабор 1870. установио институцију свештеничког избора, каква је у постојећем изборном реДУ, доказује: 1., да је др. Бучетић злоупотребу учинио и са сабором од 1870, другим речима, да се и сад служио неистином, као мало час што је злоуиотребио цркв. право; 2., да његова теорија о „једној и истој цељи" и једним и истим бирачима не вреди ни овог нашег писања о томе; 3., да постојећи изборни ред треба изменити, јерјекарактер сабора данашњих престао бити, какав ј е био за донашања постојећег изборног реда. И ако су световњаци до којег год права у нашој цркви и аутономији, која још и сад уживају, а која се косе са цељи, ради које је црква основана, а којој и ау-

тономија треба да иослужи, „дошли странпутицом", као што рече др. Недељковић, то су од 1874. г. до данас заиста „странпутицом" и неправедно остали у уживању нрава на постојећи изборни ред. И ако је у којој уредби до сад саграђене наше народно-црквене автономије, „главно основно начело" „странпутицом" заостало онаково, каково изгледа некима и данас још (почев од појетичног дра Малешевића, до практпчног др. Вучетића), то је заиста „главно основно начело" у данашњем изборном реду, но којем је он установљен, али ио којему он нема више разлога своме опстанку и бићу, јер нема више ни тога „главног основног начела", по којем је установљен. Престало је и променило се то „главно основно начело", на којем је саборски изборни ред установљен, треба да се промени и изборни ред. То је логика здравога разума, која се не мораслагагати са логиком иартајских иитереса. али која је увек једино иравилна, једино истинита. Да опозиција о свему томе хоће да мисли и расуђује, и да у то мишљење и расућивање не меша амбиције било личне или партајске, и да га не узверује страишлима и умишљеним бауцима, и да је њој више стало до уређења автономије, а особито до цељи, ради које је црква основана,*) пего до власти, сласти и превласти у цркви. признала би она потре бу измене изборног реда за наш сабор брзо, ј ер ту су сви докази, који ту потребу непобитно и неодољиво доказују. Др. Вучетић се цозвао и на избор „квалиФикованих " посланика народне скупгатине у Србији, да рег апа1о§таш докаже неоправданост сталешког застунства и у нашем народно -црквеном сабору. Ево Јпто рече: „као гато је тамо (у Србији) осигурано интелигенцији учешће у народној скупштини, без да се опа сматра као неки сталеж, тако се и овде (код нас) хоће (?) да осигура известан број свеште*) 0 којој се и Др. Вучетић усудио у сабору помена учинити!