Srpski sion

С тр. 168.

„СРПСКМ СИОН."

бр. 11.

и тај, као и сви други манастири имао стајати „ггод управом цркве". Ја рекох, предложи, а надлежна ирквена вдаст — ако јој се мисао свиди — нека реч прихвати, нредлог усвоји. Ја се, наравно, нисам ни хтео, ни могао упуштати у ситнице и иојединости.

Међу тим би надлежна црквена власт претходно о свему добро размислити, иа и стручњачки суд и савет саслушати морала — иа тек онда приступити преинаци извесног манастира и подизању у истоме народног завода за лечење. Ј. Сентиванац, свештеник.

(Наставак).

Да рекнемо коју и о иоследњој ракетли, коју је др. Вучетић иустио у славу садашњег иачина избора свештеничких иосланика, а која је, но „Бранику", изазвала: „бурно одобравање на левици" а „жагор и порицање на дееници" саборској. Др. Вучетић је рекао: „кад ја погледам, колики је број све најбољих и најодличнијих свештеника, који су ио том (садашњем) изборном начину на овај сабор дотили, онда ме то само утврђује у том убеђењу, дајенарод знао кога треба бирати. А ако ви (са деснице) сада хоћете да изменете то (шта?!) ; онда би тиме само нотврдили, да народ није имао ираво, што је вас овамо послао." Кад је и овакав галиматијас могао изазвати „бурно одобравање на левици" саборској, онда није заиста чудо, што је та „левица" одобравала и све друго, што је др. Вучетић, или који други члан левице, ма како то иначе несмишљено било, изговорио у сабору; као што није чудо, да није одобравала све оно, ма како иначе промишљено било, што је изговорено са деснице сабореке. Не би било ништа чудно, да су те речи, ако су, изазвале и „жагор и иорицањена десници." А ево за што. Рећи, „да је народ знао кога треба бирати", иа одмах после тога казати, да тај исти „народ није имао ираво", што је изабрао оне, за које је знао да их треба бирати, то је један, што но рече др. Полит: „ртишсШег ХЈивтп", несмисао, који је заиста био кадар изазвати онако „бурно одобравање на левици". Ради историје хладног и стварног расуђивања те левице, добро би било, да се зна: е да ли је у том „бурном одобравању" учествовао и др. Полит, и барон Живковић. , . , ,

Такав бесмисао, а уз њега и „бурно одобравање" таквог бесмисла у сабору и морао је изазвати — ако је изазвао — жагор и порицање у свакоме члану сабора, који се није налазио у хипнотичком заносу. . . . Јер тај бесмисао значи: једном руком миловати, а другом ћушкати „народ"; подизати га и спуштати. А тако недостојно о „народу" говорити и титрати се с народом не би смео дозвољавати никакав партајски интерес, никакав рачун с' еФектом. Одобравање та.квог суђења и титрања са „народом" не извињује се никаквом партајском дисциплином па ни слепим веровањсм партизана својим ше®овима. . . . Ако је народ изабрао у сабор „најбоље и најодличније" свештенике од деснице за то, јер је „знао кога треба бирати", онда је он био уверен, да ће ти његови избраници на сабору радити само оно, што пронађу и просуде, да ће за цркву и народ бити најбоље и најкорисније, а у таквом случају он је а рпоп дао одобрење таквом раду у знању „кога треба изабрати". То је логика. А пошто је много већи број „народа" онај, који је изабрао „најбоље и најодличније свештенике" на десници, него онај, који је изабрао оне на левици, но свима принципима уставног света и ренрезентавних система, излази, да је у раду свештеника на десници саборској изражена „в оља народа". Према томе, да је у „вољи народа" и мењање садашњег начина избора свешт. посланика за наш сабор. Ако то није у вољи наше левице саборске, разумемо и за што није. Али ради тога, што није њој у вољиј казлти, да народ ниј.е и м а о н р а в о, ш т о ј е у с а б о р п о с л а о