Srpski sion

„СРИСКИ СИОН."

Бр. 19.

лама, непознавајући дух и установе своје Цркве, мишљаху да је наша Црква једнака са Римском, у којој је тада владао језуитизам. У ту је погрешку пао и сам Доситије Обрадовић, у својој књизи „Живот и прикљученија " Он је био филозоф а није богослов — није своје Цркве познавао. То се најбоље осјетило на нашем сабору, што је држат у Темишвару 1790. Неирестано се нише и ионавља, да је темишварски сабор најзнаменитији наш сабор. Ва вијек се ионавља: камо срећа да су закључци темишварског сабора остварени — али и томе је крива наша несрећна јерархија! Тако је и неки дан говорио др. Малешевић на гробу Саве Текелије, а тако је и овдје од прилике јуче говорио. Није то најзнаменитији сабор, него је то наша брука, наша жалост. Дозволите ми, високопоштована господо, да вам и ту чиста вина уточим! (Чујмо, чујмо ! са свију страна). Није ни ту крива наша јерархија, него су ту криве политичне околности, и крива је наша несрећа као и вазда од прије. Као што је познато, у Фебруару 1790. умре цар Јосиф II., али на мјесец дана нред своју смрт, опозове он све своје уредбе и наредбе, што их је издао за Угарску. Као што вам је познато, он је био укинуо но Угарској вармеђе, а завео своје комесаријате, завео је био свуда немачки језик; није се крунисао за угарског краља, већ је круну угарску однео у Беч. Ово је Мађаре толико огорчило и толико су иравили цару неприлике, е је морао све опозвати, али је како рекох одмах иослије тога и умрљо. Наслиједио га је брат му Леополд II. Ваља и то знати да је у то вријеме наша царевина ратовала и са Турцима и Прусима, и Мађари су шуровали са непријатељима само да лакше поврате свој државни устав. Србљи су из Србије и тада ратовали уз Австрију. Та како би било рата са Турчином без Србина! С тога се нови цар постара, да најприје задовољи Ма1>аре. Обећа им сазвати Дијету и да ће се законито крунисати, и збиља цар сазове Дијету у љето исте године. У то вријеме сједио је на нашем митроиолитском пријестолу Мојсије Иутник. Он је био од прастаре племићке породице, а служио је у Цркви својој још од патријарха Шакабенте. Он је познавао цијелу историју српску од Чарнојевића — дакле за иуну стотину година. Видио је, и сам је искусио, како су у Бечу иротумачили српске нривилегије, нздржао је сву ону

борбу од сабора 1769. како сам је мало ирије описао. И код свега тога видио је он и себе и свој народ непрестано као „страпе и иришелце" у Угарској. Србљи још неирестано не бијаху ни обични грађани у Угарској. С тога он намисли ударити другијем путем. А ево како. Кад је завладао цар Леополд II. замоли он цара нека би узео у заштиту српски народ и његове иривилегије и нека би се поштовао толеранц-иатенат цара Јоси®а, а нијглавније је, што је ту замолио: да се на угарску Дијету нозове он са свима српским епископима и са неколико виђенијих људи из народа, на да ту настану за тијем, да се срнске привилегије инартикулирају међу државне угарске законе, па тако да Србљи не буду више „м а иасошу", него да постану законити грађани угарскијех земаља. У кратко рећи: митрополит је наумио још 1790. довести нас у оно стање, у коме смо текар од 1868. Из Беча одговоре на ово, да су српске привилегије нротумачене у Деклараторији и да код тога остаје, а што се тиче позивања на Дијету, то право може дати само* Дијета ономе, који тога права није до сад имао. Митрополит сазове све енископе и неке виђеније људе на договор и ту једногласно закључе, да митрополит иде у Беч, па нека на сваки начин моли, да се Србљи позову на Дијету. Тада још нико није ни помишљао на какав српски сабор. Ти виђенији људи држали су тада још са својим митрополитом и владикама. Митроиолит оде са владикама у Беч, ступи пред цара и све му српске невоље иснрича и каже му, да се тијем невољама једино на Дијети може наКи лијека. И он ту тако убиједи цара, да му овај заповиједи, нека своју молбу понови. Митрополнт то учини п збиља за неколико дана добије „ге§'а1е8" т. ј. краљевске иозивнице за Дијету: и за себе и за све српске еппскопе, али није и за виђеније особе из народа. И текар тада договорно са владикама намисли митрополит, да моли дозволу и за српски сабор, како би се уједно могао договарати и са Мађарима на Дијети н са својијем народом на сабору. И ја мислим да српски епископат није могао редољубивије и лојалније поступати нрема своме народу; а да је све овако било, ја ћу то написати и потиисати на темељу непобитнијех доказа из ориђиналнијех листина. Међу тијем почетком мјесеца јуна отвори се п Дијета и ту настане ирава револуција. Још прије Дијете многе мађарске вармеђе опреме