Srpski sion

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 553.

1039 — 999. г. пре рођ. Хр.; књиге пак нророчанае пиеане су од године 836—408. г.; књиге пак Дневника,, Јездре и Нејемије наиисане су од године 466—439. пре рођења Христова. Знајући за ове доста верне и основане тврдње о времену, када су написане свештене књиге старога завета, ми ћемо да сравнимо време појављења старозаветних свештених књига са временом, када се иојавише најстарији писмени споменици у незнабожачкој литератури. Као што нам историја сведочи, најстарији грчки повесничари, Иродот (умрво 440. године пре Хр. рођ.) и Тукидид (умрво 402. г. пре р. Хр.) били су савременици Јездре и Нејемије т. ј. најмлађих писаца старозаветних свештених књига; а старина Омира и Изиода. по најсмелијим предпоставкама не допире даље до времена пророка Јеремије, или до времена вавилонскога ропства. 41,ела пак доцнија грчка и латинска литература спада у времена много доцнија, него што су времена последњих писаца старозаветних свештених књига, а наиме: нророка Малахије и Нејемије. Митолошке књиге китајске појавиле су се по мњењу научењака у петоме веку пре рођења Христова; а персијска „Зенда-Веста" у шестоме веку т. ј. оне су се појавиле после расељења Израиљћана за Еуфратом и после одвођења Јудеја у вавилонско ропство. Само индијске „Веде", за које баенословне приче говоре, да су се појавиле у XII. веку, (али историја тим баснословним причама слабо веровати може) дошле би око времена Самуилових; но када ее узме у обзир најновија критика научењака, који се испитивањем старина појединих књига баве, појава индпјских „Веда", по молитвама и уиутствима, Есоја се у Ведама налазе, и по упутствима старих Брамина, могле би се може бити још некако у XII. век етавити, да сам садржај индијских „Веда" јасно и очито не противуслови овој предпоставци и тврдњи; јер, из садржаја се јасно видити може, веле испитивачи старина, да су се индијске „Веде" много доцније иојавпле, него што баснословне приче говоре. Врло је вероватно, а у томе се и већина иснитивача старина слаже, да су се индијске „Веде" нојавиле тек ;за време вавилонскога ропства. х! Јита да кажемо за Петокњижије Мојеијево? Ништа мање ни више, воЈ. само толико, да ни баенословне приче не могоше измислити

ни з г казати ни на један пиемени споменик у незнабожачкој литератури, који би се могао по времену и старини са Мо.јсијевим Петокњижијем мерити. Према томе је свето писмо старога завета најстарији ииемени споменик у литератури светској, и смело тврдити межемо, особито у неком одношају: „Шкш преста гмдгола Го сподк" ( В б1т1л 18, 33.) када је научио говорити самога човека. По овоме мњења старих отаца и учитеља цркве о позајмљивању незнабожачких пиеаца из књига старога завета, вероватна су и са свим могућа и оправдана, и никаквих нротивусловља не садрже у себи; напротив нак мњења неких научењака, који се узалудно трудише да спроведу аналогију подражавања закона Мојеијевих са законима неких старих незнабожачких народа, у колико су немогућа и невероватна, у толико садрже у себи јаван анахронизам. 8 Иеторијски нацрт старозаветнога канона. Старозаветне евештене књиге у једну целину т. ј. у канон нису биле скупљене све на један пут, већ једна по једна т. ј. по времену када је која написана и нридодата к осталим књигама канона. Предајући Мо.јсије • „Книгу закона" т. ј. своје Петокњижије свештеницима и етарешинама народа, заповедио је. да се иста чува покрај ковчега завета. 9 Петокњижије своје заповедио је Мојснје, да се стави покрај ковчега завета Господа Бога, не само ради тога, да би евоје петокњижије од трулежи сачувао, већ Мојсије имађаше на уму много вишу и узвишенију цељ, коју хтеде остављањем иетокњижија покра.ј ковчега завета — постићи. Закон, по Мојсијевом мњењу, требао се налазити тамо, где је присуствовао сам Јехова, да би важност закона била тим већа у очима не8 Иеторија је светска најбољи доказ, да су мњења научењака неоснована, шта више апсурдна, јер историја баш и сведочж, да се стари Јевреји налазише на много већем степену образованости. него тадањи незнабошци. у којих ни трага не беше о писму, када Јсвреји нмађаху већ нанисано Иетокњижије. Све лредпоставке научењака или су нросте хипотеве, којима не достаје баш оно, што пстпна имати мора, или су основане на баснословним прнчама, којима историја веровати не сме и не може. 9 ,Узмитс књнгу закона и метните је покрај ковчсга завета Господа Бога својега, да буде онде сведок на вас". (ЈЗторозак: 31, 26.)