Srpski sion

Бр. 48.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 765.

ВиЛентија као издајника, а др. Лаза КостиЛ, у награђеној од Матице Српске са 500 фор. драми „ Пера Сетединац " описао је ВиЛентија митрополита као најгорег несретника. И да којом срећом не забрани угарски министар преставу исте драме, наш би свет гледао митрополита ВиКентија на позоршган као најдокваренијег човека и издајицу. Кад је тако у народно-црквеном сабору, у органима наших највиших учених друштава, оиисан и престављен митрополит ВиЕеитије, треба л се чудити, што је Л. В. Березин, члан више учених руских друштава, у својој књизи „ Хорватија, Славонија, Далмација и војенаја Граница", С. Петербург 1879., оиисао и нреставио руском свету митрополита ВиИентија, онако исто, као и ВитковиИ ? Заиста, не треба! Па како је и од куд је могао митрополит Випентије тако опасан бити ? Ево како и од кј т д. Што се тиче побуне у Бачкој 1735. г., или буне Пере Сетедиица , и погубљења Периног, исторична је истина, да се народ тада није побунио због митрополита ВиЛентија и тобожњег његовог позива, да наш народ напусти своју веру и да се поунијати; већ да се народ у Бачкој, и ~то не само наш, него и мађарски народ побунио због гоњења од стране мађарских спахија и чинбвника, којој се побуни ставио на чело Србин капетан Пера Сегединац, и због тога платио главом у Будиму 24. марта, а не маја — к&з што Лудајић рече — 1736. г. Како је неким мафарским ппсцима срамота било, што се због кињења њихових спахија и чиновника побунио народ, то да би збацили с њих кривицу, измислише и наиисаше у неким кроникама, како се народ српски побунио због митрополита ВиКентија, и како је он издао вођу устанка капетана — или као што га они назваше пуковником —- Перу Сетединца. Како је истинито то нричање њихово, види се и из тога, што они у истим кроникама назваше митрополита ВиЛентија патријархом. Кад се Пера Сегединац ставио на чело устанку, тада се митрополит ВиИентије налазио у Бечу. А да он није издао Перу Сегединца, може се најбоље видети из тога, што је у усменој опоруци од 23. марта 1736. г., дакле у очи свога потубљења Пера Сегединац рекао: „Бога ради молим г. митрополита да ме онрости

и да ме не куне, нисам крив ништ како је казао." Сабора или збора оног у Београду, што га је ЛудајиЛ у своме поменутом говору напоменуо, по реченим мађарским кроникама, није ни било, и све је оно причање о њему неистинито наведено по истим кроникама. Митрополит ВиЛентије, после 17-томесечног боловања умрво је 6. јуна 1737. г., рекавши носледње речи „мир всјем", у Београду, и сахрањен буде у београдској цркви, коју је он започео зидати, испод великог трула на сред цркве. Митроиолит Павао ЋенадовиЛ , коме је митрополит ВиЛентије био велики благодјеј, пошто је Србија 1739. потпала оиет под Турску, пренесе 1749. кости његове из Београда, овамо у овај манастир (Раковац) и смести их у капели ове митрополитом ВиЛентијем сазидане куле. Исте су у њојзи све до нре неколико дана лежале на поду, у једном сандучету, а ово дана положене су у отвор у зиду у капели, и над њима стављена је мермерна илоча, на којој је изрезано: „ОвДб почивају кости митрополита ВиЛенти/а ЈовановиЛа, 1731 —1737. Исте је пренео из Београда 1749. у ову капелу, митрополит Павле ПенадовиЛ, а овде положио по учињеном нарастосу 23. октобра 1893. и нлочу ову иоетавио натријарх српски Георгије БранковиЛ." У једном старом запису, који се налази у овоманастирској књижници, стоји забележено, како је 27. јула 1753., митрополит НенадовиЛ са епископом посвећења Паргенијем ПавловиЛем , са 8 архимандрита, свештеника и ђакона служио службу у овогробљанској капели, и „по божественој служби, творили парастос свјатопочившим Архијепископом и митрополитом Мојсеју ПетровиЛу и ВиЛентију ЈовановиЛу." Није ли и ово један од многих необоривих доказа, да митрополит ВиЛентије није могао бити онакав, као што је престављен и описан од поменутих срнских књижевника! Из опнсаног овде у кратко живота и рада митрополита ВиЛентија , могу п наши народни световнп прваци, а и сама наша јерархија, врло много научити, а на име могу се из њега научити, да се за наш нарбд само тако нешто може учинити, ако је сложан народ са јерархијом.