Srpski sion

С тр. 28. црегорења стати на браник својих уверењ , чиме се битно разликовао од оних, који у сличним нригодама нод разноликим изговорима стругиу с мегдана, или мудро ћуте. Ну тешкоће с којима је нок. нар. цркв. и натр. тајник имао да се бори, потицале су не само од ствари, него и од људи. И као што је ои ствари и нослове у области автономној разликовао и разумеВао, исто је тако нознавао све личности и Факторе, који су у автономији имали буди каква цоложаја и удела, или су с пол.а на црилике и односе нашег автономног организма нокушавали утицати. И као што је умео да очува своје поверење у ствари, тако је и нрема личностима и Факторима знао се разрачунати без штете по опште пар. цркв. користи. У томе познавању ствари л>уди и прилика ваља тражити узрок, да је нок. И. Цирић могао и умео често да предвиди разне опаелости, на да спреми иотребно за њихово обилажење или одбијање. Ту је узрок, да је он у тежим ситуацијама знао нронаћи врело ових, њихове покретаче и покровитеље, и кад Ови нису хтели или смели на јавност изићи. Што је у таквим приликама за друге било уираво чудо, он је доказао да је то све тек само последица укрштаја разних односа и личних смерова,, па и силетака, к0 Ј е С У У облаети автономној често стварали баш они, који се у јавности чудили и пренемагали. Што су многи сматрали случајем, он је доказао да је то рачун оних, који су у автономији на рачун ове хтели да гову својим личним или нартијским прохтевима. Отуд је он не једном утонијама и слабостима занете идеалисте умео сачувати, да се на штету пар. цркв. автономије не пребаце, те не затомс сасвим и опако већ поеве слабо врело њено, као штојесдруге стране страстима и саможивошћу заслепљене надри-народњаке и ултраклерикале умео блажити, уздржавати па и паралисати. И баш што је био такав и што је као такав установе и људе скроз познавао, прве по врлинама и манама, потоње ио њиховој способности, радној во Л ј И и смеровима — имао је пок. И. Ћирић миого пријатеља, али и доста противника. Ну као што се с првима није ннкад хвалисао, није се ни потоњих ни бар мало бојао. Ови се војачили понајвише из рсдова наших екстремних опозиција. Колико су га ти противници и завидљивци јаче нападали, толико су га иријатељи и знанци више цснили и пошто-

Б р . 2.

вали. Па како је поступак ових потоњих иосве природан, тако се ни раду оних других пико не ће чудити, јер где су они могли уважавати човека ; који је вазда био спремаи и вољаи, да побрка њиховс ио цркву и народ једнако пагубпе рачуне. Као и други истинити пријатељи народнп морао је ; дакде, и И. Ћирић испити чашу жучи иепризнавања његових нодвига за цркву и народ но заведеној нерасудној маси. Ну то њега није могло ии за часак смутити, нити га је могло побудити да не остане веран и доследан себи и својем уверењу и да пе истраје у раду по овоме. Што су га жешће нанадали, у толико је интензивније он радио, и тиме одбијао и иобијао своје супостате. Међу тим, у том непризнавању стечених заслуга није пок. нар. цркв. тајник био први, на не ће бити ни последњи, кога је та судба стигла. А по наше прилике је врло карактеристично и поучно, да су се и у овој ствари између других истакли и такви, који за многе своје усиехе имају да захвале обавештајима и иоукама, које су црпели у пок. И. Ћирића, као што су не једном с његовим умним перјем као њиховом рођеном својином парадирали по јавности. Могао је пок. тајник И. Ђирић ту неблагодарност у толико лакше нримити и заборавити, што је знао да нико од тих који су њему иротивни није рекао хвала узоритим родољубима: Ники Михајловићу, Ливију Радивојевићу и Александру Стојачковићу, кад су ови нод Лоњајем својим држањем — снасли автономију против тадашње ултраклерикалне најезде. Знао је, да нико од тих није рекао хвала истому Алекс. Стојачковићу и Милошу Димитријевићу и друговима, кад су ови, први личном иитервенцијом код узвишеног владара, нотоњи посредовањем код владе утрли пута састанку сабора од год. 1885. Знао је, да нико од тих није рекао хвала и онет Алекс. Стојачковићу, што је под Тисом сахранио познати „синодални операт". Те и сличне примере неуважавања ствариих и несумњивих заслуга знао је пок. тајник из прошлости, а гледао их је и слушао и у садашњости. У овом обзиру доста је да поменемо навалично, пркосом и саможивошћу изазвано сметање стварног и корисног рада на нотоњем сабору, и с тим радом скопчаних родољубивих, но цркву и парод епасоносних иптенција светог иатријарха Георгија и краљ. повереника барона Фсдора Ни-

„СРПСКИ СИОП."