Srpski sion

Бр. 7.

другима добродушан и искрен; на дому у гранидама чуваран, љубазан и гостољубив, ирава чиста срнска свештсничка душа украшена најленшим људским врлинама, које су излив његове дубоко нобожне хришћанске душе, која се у низу многих година уз лене и ретке врлине и богато искуство свога старијега санароха, вечне усномене достојна свенггеника пон- Тиме ВранковиЛа онлемењивала. Леп пример старијега утецао је благодетно на иобожну душу и чисто срце млађега, па није онда чудо, што се ове две племените душе сродише у духу вере, љубави - и наде, натичући се у добродетељи и не напуштајући своју св. цркву ии у најозбиљнијим тренуцима у бурном несрећном народном нокрету, са оиасношћу свога живота све до последњег часа. Па је ли онда могло бити, да такове лепе врлине и заслуге једног примерног свештеника остану ненаграђене? Није. — Ва сваким узоритим и врсним радом долазе и заслужене награде и признања као символ племеиитости и добродетелш! Покушаћемо, да на овом месту изнесемо и сва одликовања врлог пам старине, која су исплетена у неувели венац недесетогодишњег му рада свештеничког. Пок. епискон Платон, увиђајући у нреч. г. Ал. Ииколићу ревносна и честита свештеника,

с тр . 107.

одликовао га је црвеним појасом; а 11. дец. 1862. год. постао је чланом енарх. консисторије бачке. Год. 1868. наименован је од нок. епискоиа Германа за протонамесника из уважења за труде и подвиге које је стекао за многогодипш.е заступање п вршење у два маха протонресвитерске дужности у нротопресвитерату ст. бечејском. У течају тих година одликован је од срп. цркв. општине новосадске избором за аатрона српске велике гимназије. Год. 1892. Његова Светост Преузвишени Господин Патријарх Георгије, уважавајући мпогогодишњи му ревпосни рад свештенички у винограду Госиодњем, и ценећи заслуге које је учинио цркви и народу, у знак признања и одликовања, именовао га је аротојерејем при овдашњој св. цркви. Пред овако ретко заслужним и одликованим свештеником, ми се дубоко клањамо. 11а радујући се од срца што је милостиви Творац излио на-њ своју високу милост и благослов, као ње гова духовна деца са истинитом л.убави и високим поштовањем кличемо му : Хвала Ти, духовни наш оче, хвала ти на свему ономе што си за ових минулих педесет и јаче година за род свој учииио. Нека Ти милостиви Творац не ускрати и за даље кренко здравл.е и срећан живот, а нотомство Твоје сећаће се твојих лепих врлина, сећаће се свога врлога иои-Шаидорч. Слава ти! Сента , 1894. —ш—ј—

„српски сион."

ЕНГЛЕЗИ И ПРАВОСЛАВЉЕ.

Под овим иатписом доноси руски лист „ Иовое Времм " допис из Лондона, који ће и наше читаоце занимати. Допис гласи : „На збору „Енглеског црквеног савеуи " (Еи^Нзћ Сћигсћ 1Моп) који је ових дана био у варонш Тлостеру, претресано је аитање о сједињењу енглеске цркве с црквом иравославном. Председник збора, Кеуегепс] Ђајфилд-Робертс , сматрао је за нужно да објасни зашто се они баве питањем о еједињењу с православљем, а не с римским католицизмом или са енглеским дисидентима. По његовом мишљењу, енглеска црква данас стоји даље од 1'нма, него ма у које време од ночетка овог века; о томе се чак не може ни питање ставити. А такође' у данашње време нема смиела размишљати ни о сједињењу с диеидентима. Њнхови одговори на позив да и онн

учествују у ламбетској конФеренцији, довољно су истакли њихову одлучност, да не примају учење о историјском еиискоиату, које учење синови цркве ематрају главним стубом у целој згради цркве. На тај начин енглеској цркви остала је једина могу&ност, да се сједини са источном црквом. Та црква располаже са два велика историјска блага: она никад нс беше нотчињена ианству, никад не признаваше његовог поглаварства, нити је пролазила кроз Фазу борбе и опасности, као, на иример, енглеска црква за еиохе тако-зване реФормације. Према томс, ма да и иостоје важпе пренреке за сједињење са источном прквом, ипак се размишљање о томе јавља као куд и камо кориснија ствар, него иитање о сједињењу с Римом или сектама. После тог уводног говора нредседникова, у